Sredinom devedesetih, kada je internet počeo da uzima maha na celom prostoru bivše Jugoslavije, prvi put sam se zapitao da li bismo izbegli građanski rat da je web nastao deset godina ranije? Krajem devedesetih dobio sam delimičan odgovor, sukobi na Kosovu išli su svojim nezaustavljivim tokom uprkos internetu i tada već razmahanoj mobilnoj telefoniji. Mada sam se tada često pitao kako bi danas izgledalo Sarajevo da su njegovi građani 1992. imali mobilne telefone. I da su mogli neposredno da komuniciraju, ne obraćajući pažnju na ono što im serviraju mediji koje kontrolišu nacionalni političari. Kad me preplave romantična osećanja, počnem da verujem da je sve moglo da bude drugačije. Kratko me drži.
Sve ove dileme padaju mi ponovo na pamet dok čitam o posebnoj ulozi Fejsbuka i Tvitera u narodnim protestima na severu Afrike. Analitičari se uglavnom slažu u tome da se promene ne bi odvijale ovom brzinom da ih nisu nosili mladi koji koriste društvene mreže. Verovatno je ovo donekle tačno, ali ima i preterivanja.
Recimo, da li bi devetomartovske demonstracije u Beogradu (pre tačno dvadeset godina) bile masovnije, bolje organizovane i da li bi vodile rušenju režima da su učesnici mogli da tvituju? Teško. I bez mejlova i SMS-ova tada se okupila zavidna masa sveta, a one koji nisu došli teško da bi Fejsbuk presaldumio. Jednostavno, Srbija tada nije bila zrela za promene. Pet godina kasnije, u zimu ‘96/97. bila je nešto zrelija, a u oktobru 2000. potpuno spremna. Unapređene elektronske komunikacije možda su omogućile da se neki dogovori lakše prave. I brže, mada brzina nije uvek dobar saveznik u politici.
Šta su nam onda novo doneli Fejsbuk i Tviter?
Verovatno je njihova najznačajnija uloga u demistifikaciji režima. Što je naročito važno u sistemima sa drastičnom kontrolom, poput ovih u arapskim zemljama. Ti režimi počivaju na uskraćivanju informacija, građani su u strahu jer žive u informativnom mraku, ne znaju sa koje strane nevolja može da naiđe, ne mogu da je predvide i zato odustaju od svake inicijative.
Fejsbuk pomaže da se taj strah prevaziđe, bez rizika. Ne držite kod sebe nikakav kompromitujući materijal, možete biti deo grupe i uz korišćenje lažnog identiteta. Zato sada neki režimi vrše pritisak na Fejsbuk da se nalozi potvrđuju pasošem!
Masovnost Tvitera onemogućava režim da vas prati, a zabrana nije popularna. To je priznanje da u društvu nema demokratije, a većina diktatorskih režima upinje se da dokaže suprotno. Kada se odluče na zabranu, obično je prekasno.
Zapravo, Fejsbuk i Tviter više nego bilo šta drugo pokazuju koliko je narod napredovao, a koliko je takozvana politička elita zaostala. U suprotnom, znala bi da zagospodari socijalnim mrežama. Oni koji su se ozbiljno bavili izučavanjem uticaja razvoja tehnologije na svetske revolucije došli su do zaključka da je uticaj nikakav, ali da je indikator modernizacije društva. Takvo društvo traži modernije političare, a to je kasta koja se najviše protivi promenama.
Da li bismo izbegli ratove da smo imali Fejsbuk i Tviter? Verujem da ne bismo, možda bi bili drastičniji i dramatičniji jer bi ih socijalne mreže ubrzale. One ne stvaraju nikakvu novu socijalnu vrednost, nikakav kvalitet, samo nam omogućuju da na drugačiji način iskomuniciramo ono što smo već zakuvali.
Fejsbuk protesti, koji se ovih dana dešavaju u Hrvatskoj a koji bi mogli da zadese i Srbiju, samo su moda, forma. Zadovoljnog, razumnog čoveka ništa neće naterati da protestuje protiv vlasti, ali kada zaključi da je vlast nerazumna, onda samo čeka da neko vikne „ajmo“.
Ako nije javna tvorevina (ako nije politička), države nema. Tada, recimo, institucije poput policije, vojske, tužilaštva ili obaveštajnih službi ne rade u interesu građana, već u interesu male grupe ljudi koja je uzurpirala vlast
Šta hoće Aleksandar Vučić? Sudeći po njegovim svakodnevnim poslanicama, on bi da mu guslari opevavaju navijačka junaštva, a narod da ga obožava u strahu nad svakom svojom izgovorenom rečju i sluša oborene glave dok ga ponižava i vređa sa ekrana
Nema rata i nema embarga, ali smo opet zapatili one koji su nam i devedesetih sisali krv, kao neke neiskorenjive vaške. I onda je nekako logično da nema ni autobusa, pa i da je prevoz iznova prividno besplatan, u onoj meri u kojoj uopšte postoji
Poslednjeg dana godine predsednik Aleksandar Vučić pripretio je kolebljivcima iz partije, studentima i građanima Srbije ličnom falangom koja broji 17.000 ljudi i krvlju se zavetuje samo njemu, Vučiću
Hoće li studenti biti ostavljeni na vetrometini pobune protiv nenormalnosti, ili će „mladost Srbije“ okuražiti i odrasle da nešto učine? Srećna nam 13. godina apsolutne vlasti Aleksandra Vučića
Ako nije javna tvorevina (ako nije politička), države nema. Tada, recimo, institucije poput policije, vojske, tužilaštva ili obaveštajnih službi ne rade u interesu građana, već u interesu male grupe ljudi koja je uzurpirala vlast
Šta hoće Aleksandar Vučić? Sudeći po njegovim svakodnevnim poslanicama, on bi da mu guslari opevavaju navijačka junaštva, a narod da ga obožava u strahu nad svakom svojom izgovorenom rečju i sluša oborene glave dok ga ponižava i vređa sa ekrana
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
