Šta pošteno i pismeno srpsko čeljade radi o oktobru? Visi na Sajmu knjiga, naravno. A u onom „spoljnom prstenu“ hale 1 Beogradskog sajma već nekoliko godina zaredom u najbližem se komšiluku nalaze štandovi „udruženih nezavisnih izdavača“ (Rende, Dejadora, XX vek, Beopolis, Red Box etc.), s jedne strane, te štand kuće Igam, s druge, takoreći preko puta, tek malo ukoso. Vlasnik ove kuće je Miroslav Toholj, predratni sarajevski pisac, ratni ministar (i štošta još) Republike Šumske i poratni Zaslužni Patriota opšte prakse. Kako god, rado teferičim kod Rendeta & co, gde se uglavnom okupljaju likovi Sumnjive Orijentacije – nacionalne, ideološke, seksualne… koje god – a ovakav sumračni komšiluk izgleda mi samo kao dodatna bizarnost; uostalom, odavno sam primetio da je Sajam knjiga valjda još jedino preostalo mesto u Beogradu, Srbiji i kosmosu gde se sučelice, a bez siktanja, jedni s drugima mogu susresti zatočnici ama baš svakog zamislivog svetonazora, uz izvesni prećutni konsenzus da je Sajam svojevrsna plemenita „neutralna teritorija“.
Sediš, dakle, tako kod Nezavisnih, Mira ili Slađana te počaste kafom, i samo što srkneš prvi gutljaj, pogled ti padne recimo na… Branu Crnčevića. Došao čovek u Igam, valjda da se raspita kako ide novo Radovanovo književno ostvarenje – jal’ roman, jal’ poezija. Ili možda ona blesava drama, kako-se-već-zvaše, u kojoj Bosanci sveudilj divane ekavski, a humor je na nivou kreativnog rukopisa Siniše Pavića u mrzovoljnim trenucima između buđenja i prve kafe. Toholj je Karadžićev „ekskluzivni izdavač“, a mnogi su, naročito kada se pojavio roman Čudesna hronika noći, blagoizvoleli posumnjati da li je to uopšte Karadžićevo delo, ta ko zna gde je uopšte taj nesmajnik, u kojim li je apristupačnim gudurama, i da li je jošte živ?
Sada, dakle, i to znamo: eno ga u Beogradu, godinama već; fizički, doduše, ne liči na sebe, ali duhovno je i dalje u formi: čovek je umovao o „alternativnoj medicini“, „psihoenergiji“ i tome sličnom, a sve pod imenom Dragan (ili David?) Dabić. Lepo kaže Rambo: danju Nagib, uveče Ragib… Tako je i R. K. razvio dvostruku autorsku ličnost: pod krštenim se imenom izražavao literarno, pod pseudonimom naučno. Okej, okej – paranaučno; šta ima veze: ta, i literarno mu je izražavanje vazda bilo paraliterarno, pa su kvit… Nekako, šta god je taj čovek u životu započinjao, sve bi se od nameravanog autentičnog vrlo brzo degradiralo u para. Sve – osim njegovih žrtava. One su, avaj, nepodnošljivo stvarne.
Šta li će sada, kada je Radovan/David uhićen od Izdajničke Bande, raditi Čavoški Kosta, spomenuti B. C. i sva ta ekipa „senatora Republike Srpske“ i ostalih podvižnika iz Odbora za odbranu RK, ili kako se to već zove? Da li će spontano zgasnuti ili će, naprotiv, tek sada nastupiti njihovi zvezdani trenuci? Zamislite samo te Vedete Genocida kad počnu da defiluju Tribunalom u svojstvu svedoka odbrane, onako elokventni kakvima ih je Bog dao… Brzo će nas Tribunal ponizno i panično moliti za milost, zahtevajući da ih neodložno primimo nazad! Neka ih, neka malo propate, neka vide kako je nama bilo s njima svih ovih (a naročito onih) godina.
Šta je to što ovdašnju parapatriotsku inteligenciju, sve te kreatore najdubljeg pada, najveće sramote i najstrašnijeg brodoloma u pisanoj srpskoj istoriji, toliko privlači baš Karadžić Radovanu, jednom ganutljivo minornom i opskurnom književnom, političkom, a kanda i medicinskom šarlatanu, kojeg su samo najgora od svih zlih vremena mogla naplaviti na površinu? Jedan Ratko Mladić, terenski izvođač karadžićevskih Umovanja, nikada kod njih nije izazivao takav zanos: on je bio samo vrlo upotrebljiva Batina Nacionalne Revolucije, ali mimo toga i među-nama-kazano tek nepismena oficirčina, pa još „komunističko-jugoslovenskog porekla“. Što ovi tipovi inače ne praštaju nikome osim sebi…
Ništa u predratnoj Karadžićevoj karijeri nije ukazivalo na njegovo skorašnje izrastanje u Simbol, pa šta god bilo to što bi on, onako nevažan i nikakav, mogao simbolizovati. Čovek je, naprosto, bio trećerazredan i kao pesnik, i kao intelektualac, pa čak i kao Srbin, ako hoćete… Marginalac i polukibicer koji je džedžao na rubovima kafanskih i konferencijskih stolova za kojima su stolovali bolji, ugledniji i važniji pisci, filozofi, „nacionalni radenici“. Međutim, Radovan K. je isplivao zahvaljujući jednoj vrsti nihilističke bezobzirnosti za kakvu su tragično sposobni nadobudni mediokriteti kada ih Đavo (s kojim se spajtaju, mada bez faustovske tragičke dubine…) nanese u istorijske okolnosti koje ih apsolutno prevazilaze, ali koje im nesrećno gurnu u ruke mehanizme upravljanja zlom i destrukcijom; tako je nekoliko autentično moronskih „vizija“ iz njegovih stohoklepanija postalo nekom vrstom njegovog nacionalnog programa: Sarajevo je najbolje osetilo paklenu prirodu i poreklo tog skrnavog buncanja prevorenog u kišu kuršuma i granata. Kada u to umešate još i loše svarenu epiku, srećno izukrštane kriminalne interese i sasvim podivljalu velikonacionalnu euforiju, dobijete Deveti Krug Pakla, ergo, Bosnu 1992-1996. U tom je paklu Radovan K. sa loše skrivanim užitkom bio glavni Belzebub, a beogradski Sen/r/atori i razni snobovi, čudaci, ludaci, dendiji genocida i slična menažerija njegovi neumorni snabdevači retoričkim trešom koji ga je imao opravdati, čak transcendirati trivijalno zlo do uzvišene Misije; zauzvrat, on im je – vodajući ih okolo po spaljenoj zemlji – davao navlažujuću iluziju „akcije“, što određenoj vrsti foteljskih generala i amoralnih matorih pubertetlija veoma imponuje. Zato je Karadžić, mnogo više nego Mladić, postao libling jedne osobito odvratne vrste beogradske salonerije koja krvlju spira praziluk.
Nego, sve mi se nešto čini da sam, kafenišući na onom štandu, zapazio nekog sedog čičicu pomalo „darvinovskog“ izgleda kako se mota po Igamovom štandu, razneženo mazeći Čudesnu hroniku noći… Ko zna, možda je dotični prisustvovao i promocijama te knjige: malo kao Ragib, malo kao Nagib, sve je to na koncu isto, sve ti je to duhovnost, bre!
