Lavina i beli dim: Ponovno nazuvanje hulahopki
Kad su pitali nekog vozača užičke „Rakete“ da li igra sportsku prognozu, ovaj je odgovorio da mu ne pada na pamet, jer on ni 1941. nije mogao da pogodi rezultat kada su igrala samo dva tima, a kamoli kad ima 12 parova. Tako je bilo i sa sastavljanjem vlade. U prošlom broju „Vremena“ izgledalo mi je kao najrealnije da će biti sastavljena Koštuničina manjinska vlada čiji bi mandat bio oročen do poznojesenjih izbora.
Da sam bolje osluškivao čaršijske priče, dogovor između DS-a, DSS-a i G17 plus ne bih u utorak uveče ostavio u domenu teorijskih mogućnosti. Čaršijom je već kružila priča kako se Voja Koštunica, obrazlažući privrženost dogovoru, vajkao da je pristao i da Vuk Jeremić bude ministar spoljnih poslova.
Mogu, ipak, da kažem da mi je laknulo kad se nad stranačkim prostorijama koalicionih partnera zaviorio beli dim. Građani su bili iscrpljeni dugim i mučnim pregovorima. Kao najbolja izvesnost izgledali su novi izbori, mada je i sasvim površna politička pamet ukazivala na činjenicu da ti izbori malo šta mogu da promene u odnosu snaga, a kamoli da iznedre jasnu većinu, pa bila ona i radikalska.
Onda je krenula lavina koja je prvo s mesta predesedavajućeg parlamenta odnela Tomislava Nikolića, a Srbiji donela, u trenutku kad pišem ovaj tekst, utorak kasno uveče, novu vladu jasne većine i – nejasnih perspektiva.
Ima više signala koji svedoče o uzajamnom nepoverenju partnera u formiranju vlade. Oni se mogu iščitavati i iz načina konstituisanja i raspodele resora i kadrovskih rešenja u novoj vladi, a ne samo iz činjenice da su u „noći dugih jezika“ glavni akteri od kojih se očekivalo da se usaglase oko vlade skidali jedni drugima – hulahopke.
Funkcioneri i kontrolori: Pouke šestodnevne pokazne vežbe
Neke funkcije su „docrtane“. Tako je Boris Tadić dobio pravo da vodi Nacionalni savet za bezbednost i da nadzire rad nepromenjenog ministra policije i obaveštajnih zajednica, oko čega se, po opštem uverenju javnosti, vodio najžešći rat između partnera. Neke odluke su, s druge strane, odložene. Koštunica i Tadić sporazumeli su se da će u razumnom roku, pominje se mesec dana, odrediti koja će nestranačka ličnost biti na čelu BIA. Takvo odlaganje olakšano je okolnošću da formalno šef obaveštajne agencije i ne mora biti izabran kad i vlada, ali odsustvo dogovora ne svedoči samo o racionalnosti partnera, već svedoči i da postojeći koalicioni sporazum nije slepljen do kraja.
O stepenu uzajamnog nepoverenja najrečitije, ipak, govori uvođenje u igru Dragana Đilasa, u funkciji ministra bez portfelja, nadležnog da kontroliše kako se troše pare iz Nacionalnog investicionog plana, odnosno kako ih troše Velja Ilić i Mlađan Dinkić, čime Demokratska stranka jasno signalizira da će držati u svojim rukama ključ ove pozamašne blagajne. Ilić i Dinkić imali su i do sada niz sukoba sa hiperaktivnim Đilasom, posebno ovaj prvi, a sada, kada se on javlja kao ozvaničeni kontrolor njihovih graditeljskih poduhvata po Srbiji, tek će, samo malo dok se priviknu, da pljušte teške reči. S tim što je robusnom Dinkiću zapao najgori posao u državi – da se bavi ostacima mrtve privrede i usklađuje regionalni razvoj, što je bio kamen spoticanja i u komunističkim vladama.
No, to još ne znači da će vlada biti nestabilna u banalnom smislu – dužini mandata. Kao što ih je interes naveo da se ujedine, tako ih može i održati u istom ili nešto izmenjenom sastavu. Odnose će opterećivati okolnost da je Koštunica održao šestodnevnu pokaznu vežbu s Tomom Nikolićem koja je hipotetičkim „plavima“ pokazala da isti takvi „crveni“ u svakom trenutku mogu da ponove ovaj manevar, koji bi, ukoliko bude ponovljen, izazvao, ovaj put, manji šok i manje političkog zgražanja, kako obično i bude kada se stvari ponavljaju.
Kulturni obrasci: Zašto je važna stvar uvek – otpisana
Radikalna kritika nove vlade polazi od pretpostavke da će više gledati i meriti jedni druge nego što će to činiti s narodnim poslovima. Ni ova pretpostavka ne mora se pokazati tačnom, ako partneri tokom rada vlade obnove poverenje i usaglase do nekog zajedničkog imenitelja različite poglede na neka od ključnih društvenih pitanja, a to je, pre svega, Kosovo, oko čijeg su ustavnog rešenja jednom kohabitirali a posle iskrenost kohabitacije sami doveli u pitanje optužbama o paralelnim pregovorima i različitim pogledima na ulogu međunarodne zajednice u rešavanju tog nacionalnog i državnog pitanja. Tu su još različiti pogledi na saradnju s Haškim tribunalom i sledstveno tome na brzinu evropskih integracija i rešavanja ekonomskih i socijalnih problema.
Ne bih rekao da su te razlike nepremostive, a ako budu nepremostive, videćemo to brže nego što bi želeli svi oni koji su se obradovali formiranju vlade takozvanog demokratskog bloka.
Ne bih u ovoj vrsti analize zapostavio ni različite kulturne modele na kojima počivaju masivniji partneri u vladi. Naslušao sam se zajedljivih priča jednog bloka o poklonjenju drugog bloka pred jednom vrstom Srbije na svadbi sasvim nedužnog sina jagodinskog tata Palme. Te razlike u kulturnom obrascu dugoročno opterećuju politiku, dovode do nipodaštavanja partnera i određene vrste prezira koji, vremenom, počinje da se neguje kao poseban vid komunikacije. Ali, i ovi koji se rugaju Koštuničinim izaslanicima pod jagodinskom šatrom pokazali su šta o kulturi misle izborom ministra kulture.
Svaka čast Voji Brajoviću, glumcu, ali njegov izbor sugeriše da se ta oblast ljudskog delanja na kojoj počivaju, traju i pamte se civilizacije ovde doživljava kao pitanje umetnosti, pa da kažemo i zabave, a ne kao plemenita legura narodnog pamćenja i budućnosti.
