Ovaj tekst nastaje pomalo protiv volje osobe koja ga piše, ali, zamolio urednik. Mislio je da sam 2000. godine već bila studentkinja, jer zna da sam bila hapšena zbog aktivnosti u kragujevačkom Otporu. Ne, bila sam gimnazijalka i nisam bila punoletna. Ne volim često da se sećam perioda pred Peti oktobar jer, nakon svega što se desilo posle, ne znam da li su to bili ideali ili iluzije. A i ponavlja se, dešava se opet.
Ovih dana jedan šesnaestogodišnjak je još uvek u pritvoru, a neke gimnazijalce zastrašuje policija upadajući u Gimnaziju “Jovan Jovanović Zmaj” u Novom Sadu. Zašto? Zato što su petkom izlazili iz škole na 15 minuta, tri nedelje zaredom, zajedno sa svojim profesorima, da odaju počast poginulima u padu nadstrešnice.
Ko zove policiju u školu
Radivoje Stojković, direktor “Jovine” gimnazije pozvao je policiju u školu. To mi je otključalo jedno davno zakopano sećanje. Morala je da bude 2000. godina, čini mi se – proleće. Kuvala je cela Srbija, a sa njom i moj Kragujevac, a naročito moja Prva kragujevačka gimnazija. Profesori su štrajkovali, Otpor organizovao akcije, ali Kragujevac ima univerzitet pa su ipak na prvoj liniji bili studenti.
Ali, nismo ni mi, srednjoškolci bili “mutavi”. Podržavali smo profesore u štrajku, a tek da nešto i mi zakuvamo, tražili smo, mo’š misliti, ukidanje maturskog ispita. Ali nije bitno to, bitno je da smo bili na ulici i da su sa nama bili profesori. Da su nas podržavali kao što smo i mi podržavali njih i da nismo jedni druge zloupotrebljavali.
I bitno je da je direktor moje škole jednog dana pozvao policiju. Zbog nas, gimnazijalaca. Međutim, niko nije došao. Navodno ga je načelnik policije izvređao jer kakav to direktor škole zove policiju na đake.
Da se razumemo, isti taj načelnik nije imao ništa protiv da nas maltene lopatom tovari u marice povremeno, da nas policija ponekad presretne ispred prostorija Otpora i da nam pretresa školske torbe…
Ali ovo je čak i njemu, partijskom poslušniku, bilo previše. Jer, kad su nas hapsili na akcijama, hapsili su članove Otpora, ovo je nešto drugo. Ovo je hapšenje đaka. A znamo ko je jedini u Kragujevcu na silu izveo đake iz učionice, i to baš iz te gimnazije.
Sjaj u očima
Ne znam ko se Radivoju Stojkoviću javio na telefon u novosadskoj policiji u ponedeljak. Ali znam da ne može biti da je neko sa kičmom i glavom. Za razliku od onih mladih ljudi koji imaju po 17-18 godina i koji stoje petkom ispred škole zajedno sa profesorima. Ti su mladi ljudi morali da saopšte svima da su sve što rade, sami odlučili da urade. Da ih niko nije zloupotrebio ili naterao.
Kad imaš 17-18 godina, možda ne umeš elokventno da formulišeš šta te žulja u represivnom sistemu u kom živiš, ali i te kako osećaš. A kad osećaš, onda deluješ. Takva je mladost – akcija i preduzimljivost, daj da nešto radimo. I evo ih opet, na ulici su, nešto rade, a neko pokušava da ih zaplaši i, još luđe, proglasi zloupotrebljenom, izmanipulisanom decom.
Gledala sam im lica pažljivo, prepoznala sam im u pogledu onaj sjaj, nadu i odlučnost, koju sad sa 40 i kusur više nemam, i ne treba da imam, jer takav pogled i treba da imaju mladi. Ali, baš zato, nemojte ih, molim vas, potcenjivati.
Srednjoškolce je nemoguće zaplašiti, jer ih nije briga za posledice, iako su ih svesni. Svaki pokušaj pritiska na njih rezultiraće samo još većim buntom. Jer oni nisu samo mladi, oni su na početku mladosti. Njih motiviše onaj osećaj da je ceo svet njihovo igralište, da život tek treba da počne, da imaju beskonačne mogućnosti pred sobom. A od toga nema jače motivacije ni izvora hrabrosti.
I još nešto: znam da su roditelji zabrinuti. Znam i da ih je sramota što njihova deca biju iste bitke kao oni, da imaju osećaj kako su im ostavili da završavaju njihove nedovršene poslove. Ali znam i da su ponosni.
