1. Da sam ja Prestolonaslednikov najbolji prijatelj, da je meni Prestolonaslednik najbliži prijatelj i takoreći pobratim, pazio bih kako se ponašam kad sam na javnom mestu. Jer, kad gledaoci Studija B vide kakav sam ja, odmah će pomisliti: ni Prestolonaslednik mora da nije ništa bolji.
2. Kad bih uređivao pisma čitalaca u „Glasu“ i kad bih dobio pismo koje su u stilu Iljfa i Petrova sročili Duško Vuletić i Mojsije (17.VII) pazio bih da se Mojsijeve i Duškove reči ne pobrkaju. Ne bih dopustio da pod oznakom Moj. 22,5 bude odštampano ono što Mojsije nije kazao: „Pedera je po nekim procenama 4% (možda i manje). Ne potcenjujem tu grupu ljudi, ali njima treba pomoći i lečiti ih na Božijim osnovama.“ Očekujem da će se u sledećem broju uredništvo izviniti g. Vuletiću, g. Mojsiju i čitaocima.
3. Kad bih bio profesor i akademik, i kad bih svakog bogovetnog poslepodneva bio na televiziji, vodio bih računa da ne odam ono što sam saznao o nečijem krštenju: ne bih ispričao kako mi je u jednoj pravoslavnoj bogomolji starešina pokazao da je tu kršten Milan Kučan, ma kakvi, ne bih pristao ni da listam knjigu krštenih (radije bih probao vino iz manastirskog podruma), a ako bih slučajno i doznao da je Kučan tu i tu kršten, ne bih to pričao na televiziji i ne bih iz toga ništa zaključivao (ko je na Studiju B video prilog Učiti od Milana zna o čemu govorim, zna šta je bila „ideja“: iako kršten u Srbiji, Kučan gleda interese Slovenije, a za Srbiju i ne haje).
4. Da sam ja neimenovani funkcioner SPS-a zvani Baki, izbegavao bih reč „hiljada“. Ako bih na televiziji kazao „pet hiljade“, pa malo kasnije „ne, nego deset hiljade“, drugovi iz Partije ribali bi me, kaže se „pet hiljada“, „deset hiljada“, i ja bih se načisto izgubio: pa zar nije hiljada samo kad je jedna!? Jedna hiljada – dve hiljade! Tri hiljade, četiri hiljade, pet hiljade, šest hiljade!…. Kažu svi, i Bane Ivković, pet hiljada, znači isto kao i jedna hiljada?! Mislio bih: moji drugovi greše, ne bi smelo da bude isto jedna hiljada i pet hiljade, ali priklonio bih se volji većine i ne bih više govorio ni hiljade ni hiljada!
5. Kad bih želeo da pokažem koliko je RTS lagao za Miloševićevog vakta, nipošto ne bih ovako počinjao: „Odemo Prestolonaslednik i ja u Kragujevac, tamo ne može da se uđe ni u centar ni na periferiju ni u okolinu, sjatilo se i staro mlado da nas vidi i oda nam počast, Šumadija i Pomoravlje slave što smo Prestolonaslednik i ja toliko bliski, što smo na miting opozicije došli ruku pod ruku, kao dve prije.“
6. Kad bih bio rođeni stric Kosti Čavoškom, ili drug iz JNA, ili kolega sa studija, kad bih bio njegov brica, pašenog, dekan ili kum, ja bih njemu rekao: „Šta je tebi, Kostice?!“
7. Kad bih bio voditeljka „Utiska nedelje“ i kad bi moj gost kazao da ne zna bi li se pre divio baroknoj lepoti ili raskošnoj pameti gospodina čiji je sud trebalo da komentariše, ne bih se smejao pa ne znam kako da je slavan taj komediograf, ne bih mu povlađivao ma bio on najmiliji jaran Prestolonaslednikov i član Krunskog saveta, ukorio bih ga taman kad bi u Krunskom savetu bio i moj rođeni otac!
8. Kad bih bio profesor univerziteta i kad bih znao da se razgovori sa mnom emituju i repriziraju nekoliko puta dnevno, zavetovao bih se da dve nedelje neću pričati o kralju kome je parlament posebnim zakonskim aktom zabranio da se bavi šebojem. Naravno, razgovor bi se kad-tad dotakao parlamentarne monarhije i pred mojim očima odmah bi se rascvetao kraljevski šeboj, ali bih unapred zamolio mog vrlog domaćina: „Gospodine Žarkoviću, ako opet krenem sa onim šebojem i kraljevim baštovanom, upadnite mi u reč, kažite da je vreme za reklame, polijte me kafom, manje je zlo ako vi ispadnete unekoliko i neučtivi, nego da studenti odnosno gledaoci još jedared čuju tu dosadnu i naduvanu priču.“
9. Da sam TV voditeljka, odmah bih isključila svakoga ko pita da li se čujemo, moj odgovor bio bi uvek ne, ne čujemo se baš nimalo; slušaocu koji bi krenuo da pozdravlja sve u studiju smesta bih zalupila slušalicu, onda bih rekla da su doživotno diskvalifikovani svi koji su pokušali da pozdrave sve u studiju, više neka i ne okreću broj studija, brojevi njihovih telefona nalaze se na najcrnjoj listi i sl. Naposletku, onima koji bi mi se staračko-lascivnim glasom obratili sa „Oljice“ poručila bih da će biti pohvatani pomoću švedskog goniometra i smešteni u odgovarajuću ustanovu.
10. Da sam ja neki đavo u Crkvi, ja bih posle nasilja nad učesnicima gej parade ili javno blagoslovio brata Žarka ili bih pak rekao da bata-Žaki radi na svoju ruku, kao slobodni, paracrkveni strelac. Ne bih ostavio da pastva nagađa je li g. Gavrilović ražalovan, suspendovan, otcepljen, ili će, naprotiv, dobiti karakteristiku „naročito se ističe“!
11.
12. Da ja vodim Mudrovanje u 100 lekcija i da se moj gost oglušio o ono što stoji u tački 3, ja bih mu rekao: „Nemojte mi zameriti, ali mi ne treba da znamo ko je kršten ko nije, niti je naše da ovde govorimo gde je ko kršten; možda se Kučan gordi što je u pravoslavnim knjigama, možda mu je svejedno, možda zbog nečega ne voli da se o tome javno raspreda, jedino on sam vlastan je da o tome govori, meni je, da budem iskren, sve ovo neprijatno, i to što vam neko daje knjigu krštenih, i to što vi udicu, oprostite, gutate, i što sada o tome pričate pred milion ljudi. Ta knjiga je crkveni dosije, a tome koji vam je poslasticu o Kučanu servirao služilo bi na čast da se ugledao na policiju i da je vodio računa šta kome i radi čega pokazuje.
12. Kad bi ja bio ja, kad bih svakog utorka popunjavao jednu stranicu novina, šta bih menjao pa da čitaocima ne bude toliko mučno? Aha! U tuđem oku vidi brvno, kako ono beše, a u svome ne vidi ni trun! Jeste milina osvrnuti se na svoje greške, na svoje propuste, gafove, pa i na mnogu krupniju budalaštinu, ali mi baš ništa ne pada na pamet, majku mu, sad kad mi to treba za posao ne mogu nikoje svoje omaške ili bedastoće da se setim, a kad bih se i setio, ne bih znao kud ću sa njom, nema me*
