Unapređena izdanja veštačke inteligencije poput ChatGPT-a izazivaju ogromnu pažnju medija poslednjih meseci. Radi se o novoj generaciji platformi koje korisnicima nude mogućnost komunikacije i organizacije informacija u dijaloškoj formi. Obična internet pretraga zamenjena je jednom vrstom komunikacije koja podseća na razgovor ljudskih entiteta.
Prva reakcija laika posle iznenađenja i ushićenja je strah od mogućnosti da u budućnosti veštačka inteligencija preuzme kontrolu i dominira nad ljudima. Ovaj strah je u istoriji imao svoja izdanja u ludističkom pokretu, koji je tokom industrijalizacije protivnika video ne u pohlepi poslodavaca nego u mašinama koje su radile brže, preciznije i jeftinije od čoveka. Ludisti su zato lomili mašine. Postoji i psihološka potreba da ljudski um predstavimo aktuelnom tehnološkom paradigmom, od parne mašine kojoj odgovara Frojdov model, preko mašine sa unutrašnjim sagorevanjem, preko strujnih kola i poluprovodnika, do čipova, računarskih mašina ili “crne kutije” koje primaju stimuluse iz okoline i daju određeni odgovor. Taj strah od tehnologije iskusili smo još u osnovnoj školi kada su nastavnici matematike verovali da zbog kalkulatora niko više neće učiti matematiku. Internet je kao ogromna biblioteka činjenica takođe obesmislio klasičan sistem obrazovanja lišavajući đake potrebe da bubaju i pamte ogromnu količinu činjenica. Naše obrazovanje je upravo tu i stalo, ne pripremajući đake za buduće poslove kroz digitalno opismenjavanje. Zato je veštačka inteligencija unela strah od “prepisivanja” u klasični obrazovni sistem i u medije.
Na drugoj strani, komercijalni mediji klasičnog tipa poput televizije fascinirani su veštačkom inteligencijom jer ona po sebi predstavlja savršen model, potpuno kompatibilan sa potrebama produkcije.
Uzmemo li televiziju Pink kao primer komercijalne televizije, sa vlasnikom koji nema formalno obrazovanje ali je fasciniran tehnološkim gedžetima, onda dobijamo savršen spoj koji ćemo verovatno gledati u skorijoj budućnosti. Pozivam vas da zajedno zavirimo u tu budućnost i odgovorimo na retoričko pitanje poput onog iz Blejd ranera: “Sanjaju li androidi električne ovce?” Naše pitanje samo nadilazi doba elektrike i elektronike i danas stiže u digitalni svet veštačke inteligencije.
Da li Željko sanja androide i digitalne ovce? Napravimo li listu potreba televizije Pink, postaće nam jasno da su četbotovi savršeni voditelji, poput androida kojeg je nedavno predstavio Željko Mitrović kroz razgovor sa voditeljkom-robotom.
Na prvom mestu, veštačka inteligencija je jeftinija od živih voditelja i mnogo jednostavnija za manipulisanje. Tako vlasnik televizije, tranzicioni biznismen, dobija atribute demijurga koji ima potpunu kontrolu nad svojim voditeljima. Ovde se dodatno vidi i neka vrsta dominacije “njega” nad “njom” ne samo u kategorijama poslodavca i zaposlene/zaposlenog, već se odnos izmešta i van zakona jer voditeljka-android ima status vlasništva, van sistema pravne regulacije. Tu više nije pred zakonom odgovoran ni vlasnik/urednik, ali ni voditeljka. Televizija ulazi u polje javnog prostora lišena svake odgovornosti za izgovoreno ili urađeno.
Televizija Pink je kao vizuelna predstava aktuelne društvene elite mesto gde se ne pridaje značaj formalnom obrazovanju. Četbot je zato prečica do iluzije sveznanja. Više ne morate da se školujete niti da se obrazujete, zahvaljujući veštačkoj inteligenciji vi ćete moći da dobijete pitanja za goste, teme za emisije, zaključke za raspravu o određenoj temi. To je, naravno, iluzija jer četbot samo obesmišljava pisanje klasičnih studentskih eseja. On vas ne uči kritičkom promišljanju o svetu ili društvu. Samo ćete zvučati pametno, uz mogućnost produkcije bilo kakvog kvazinaučnog rada. Raj za sticanje veštačkih diploma i naivna prečica do akademskih titula. Nešto poput davnašnjeg sna o piluli koja zamenjuje obrok ili letećih automobila iz predizbornih spotova aktuelne vlasti.
Kvazidijalog je još jedna prednost veštačke inteligencije savršena za programe televizije Pink. Naime, prvi primer upotrebe veštački generisanog dijaloga jeste izmišljeni razgovor između filozofa Slavoja Žižeka i reditelja Vernera Hercoga i on neprekinut traje već mesecima, možete se uključiti na ovoj adresi, ja to povremeno činim: https://infiniteconversation.com
Na osnovu unetog uzorka, ova dvojica mesecima vode taj kvazidijalog koji na prvi pogled ima tok i smisao, ali je potpuno besmislen jer se generiše oko zamislivih ali potpuno irelevantnih argumenata. Žižek zamera Hercogu što je, snimajući ekološki film, uplašio ptice na nekom jezeru i promenio time njihovo stanište, tako da više nije ekolog. Ovaj mu mesecima odgovara zamerajući mu, da parafraziram, što se njegove knjige štampaju na papiru zbog kojeg je posečeno neko drvo. Besmislene rasprave, ponekad žučne, kojima više ne znate ni uzrok ni povod – zvuči li vam to poznato iz Zadruge i drugih rijaliti programa? Isti beskonačni dijalog, ako ga uopšte ima, gledate u emisijama gde vlast polemiše sa opozicijom koja nije u studiju. Savršeni četbotovi sutra će na društvenim mrežama zameniti plaćene botove koji mogu da izgube inspiraciju i koncentraciju, prave pauze za sendvič i traže platu za svoj rad.
Veštačka inteligencija u formi četbotova i dalje nema samosvest. Ona je reflektivna jer zavisi od programiranog algoritma i u izvesnoj meri predstavlja još veći stepen kontrole informacija. Ukoliko ste tragali na Internetu za nekom informacijom, uprkos svakoj iluziji slobodnog neta vi ste mogli da birate između različitih informacija. Na vašu pretragu utiče algoritam koji oblikuju vaše prethodne pretrage, reklame, filteri za eksplicitne ili politički neprihvatljive sadržaje i ostali elementi putem kojih se vrši selekcija rezultata. Ukoliko se znanje ili informacije budu saopštavale u formi četbot diskusije, prihvatamo veštačku inteligenciju kao naučni ili društveni autoritet. Istinito je nešto što je na televiziji izgovorio određeni autoritet, bio on Željko Mitrović ili aktuelni Predsednik. Kada nam društvene mreže ili veštačka inteligencija budu izvori znanja, mi sa naučnog nivoa prelazimo na kvazireligiozni. Istina je ono što izgovara autoritet, bilo sa oltara, političke tribine ili sa malog ekrana.
Na Pinku je to Veliki Šef, kako mu se obraćaju učesnici rijaliti programa, omnipotentni čarobnjak iz ružičastog Oza. Slučajno ili ne, Ana Brnabić i svi članovi Vlade Srbije na isti način zovu Aleksandra Vučića – Šef. Ova kratka reč u sebi sadrži političku moć, društvenu hijerarhiju i ekonomsku kontrolu, jer društvo vidi kao preduzeće čiji je Šef direktor i vlasnik.
Veštačka inteligencija u ovoj formi u sebi sadrži veoma opasnu tendenciju. Ona je ispunjenje sna o totalnoj kontroli misli kojoj teži svaka autokratija. Android voditelj neće učiniti ništa protiv svog tvorca, on će kreativno i bespogovorno ispunjavati svaki zadatak. On je primer zadovoljnog i poslušnog gledaoca, građanina, birača.
Četbot ima i određena ograničenja koja ga, verujem, neće ometati tokom rada na Pinku. On ili ona neće imati sposobnost da shvate i produkuju humor. U tom svetu nema dvosmislenosti, nema spontane reakcije, nema kreacije – sve je reprodukcija prema algoritmu. Naročito nema samoironije ili preispitivanja sopstvenih stavova, odluka ili emocija. Da, tu emocija nema, jer one podrazumevaju lično iskustvo. Četbot je naivni idiot, Mister Čens iz filma Pitera Selersa. koji postaje značajan u Vašigtonu jer se jednostavno “našao tamo”. Savremeni komercijalni mediji na identičan način produkuju zvezde i zvezdice od voditelja i voditeljki koji se nađu na tom TV kanalu.
Za razliku od živih ljudi, veštačka inteligencija neće pomisliti da je to rezultat i zasluga njihovih kvaliteta. Neće tražiti povišicu niti menjati medijsku kuću, neće naknadno otkrivati prljav veš niti će zbog njih Željko morati da piše svoja famozna pisma kojima vređa one koji mu nisu po volji. Ta pisma će takođe ubuduće pisati četbotovi na osnovu uzorka dosadašnje prepiske, baš kao pravi Željko Mitrović. Budućnost je počela!
