Koliko sam to puta već rekao, i koliko ću puta morati još da ponovim: sve je u jeziku. Samo slušaj/čitaj šta neko priča/piše, i kako to radi, i sve će ti se kas’ti samo od sebe, jasno i bistro do nepodnošljivosti na prazan stomak. Hajde onda, kada je već tako, da vidimo kakvih nam to novih i lepih jezičkih avantura spremiše naši vladari i gospodari…
Evo, na primer, Tadić Boris, predsednik Srbije, čovek kojem je Pun Kufer Marketinga vaistinu životna parola – ama ipak nikako da kufer malko isprazni ili makar provetri, iako se sadržaj ubuđao do bazduljivosti. Priupitalo tako iz jednog tabloida („Press“, 19. 12. 2005) g. Predsednika šta bi radio da kojim zlim slučajem naiđe na odbeglog Ratka Mladića, a na to će njima Boris… Ne, hajde da prvo vizualizujemo tu akcionu scenu. Elem, ide tako Boris, ide, jal’ šumom, jal’ drumom, kad najedared naleti na generala Mladić Ratka, srebreničkog bombondžiju u penziji. Dobardan – dobardan. BT: Kako junačko zdravlje, Generale (podgurkiv, namigiv)? RM: Dobro, dječače, dobro, kah-kah, samo me malo nešto uhvatilo oko uveta, to valjda od silne brige za Otadžinu… Nego, čiji si ti, mali, nešto si mi poznat? BT: Ma gde uhvatilo, taman posla, Generale, ko bi i šta bi vas uhvatilo, he-he… A ja sam Dobr… pardon, Ljubomirov mali, prepoznaćete me kad se namrštim…
Nego, dosta šege, da pređemo na stvar, to jest na ono što bi Tadić – svojim rečima, izražajno – rekao Generalu čim bi se ispozdravljali: „Predajte se, Generale! Odmah se predajte i dokažite da ste častan čovek i oficir, pokušajte da na sudu odbranite svoju nevinost, ukoliko ste nevini“.
Uf, šta li bi Mladić Ratko rekao na ovo? Pretpostavljam da bi u nedoumici skinuo svoju grotesknu stepsku kapu i počešao se po preostalim sedinama, sve se pitajući ko je ova zamlata… Šalu na stranu (to sam već ranije obećao), šta nam govori ovaj iskaz? Pre svega to da Boris Tadić nikako ne bi voleo da sretne Mladić Ratka, naročito ako s njim ne bi bio niko od likova iz Kufera, da mu čuva strah. Okej, to nije teško razumeti. Samo, zašto onda naprosto ne zažmuri ili ne pređe na drugu stranu ulice/šume kada nepažnjom natrči na Odbeglo Lice, to bi svakako bilo mnogo čestitije od ovog beslovesnog govora koji mu je pripremio?! Jer, šta nam taj govor zapravo kazuje: da general treba da se preda – ne da bude uhapšen, puj, puj, puj, taman posla – i da je Tadić u tom smislu sasvim rad da apeluje na njegovu savest. A zašto da se Mladić „preda“, molićemo lepo? Zato da „dokaže“ da je „častan čovek i oficir“. Njegova čast, dakle, nije sporna – radi se samo o tome da i zli Tribunal u to poveruje, a poverovaće kad se Mladić lično suoči s njim. Krajnje zanimljiva spoznaja, darivana nam s demokratskog (a ne, recimo, radikalskog ili miloševićevskog) državnog Vrha. Obaška što se pred sudom ne dokazuje ni čast ni beščašće, nego da li je neko, ili pak nije, počinio stanoviti zakonski prekršaj, makar i minoran. Recimo, puštao glasno Idole posle 22h. Ili dao pobiti više hiljada ljudi. U ostatku rečenice, Tadić će ponuditi Mladiću da na narečenom mestu „odbrani svoju nevinost“, naravno, samo „ukoliko je nevin“. Ukoliko nije – e, onda, žao nam je, više sreće drugi put… Iz ovoga je razvidno da bi dobrohotni Tadić nekako bio sklon da poveruje u Generalovu nevinost, mada je, kao fleksibilan čovek, otvoren i za drugačiji ishod. Šta nam, pak, ovaj iskaz (is)kazuje? On nam govori da i Tadić, kao i gotovo svi drugi iz multistrančanog Establišmenta, i dalje čvrsto stoji na poziciji da smo svi mi rođeni juče, i to slepi kao mačići. Otuda mi baš i ne znamo šta se, recimo, dogodilo u Srebrenici, a ako i znamo, još nemamo pojma ko je komandovao područjem na kojem se desilo-to-što-se-desilo-ako-se-desilo. Neka bedna, plaćena piskarala kažu da je to bio Mladić Ratko, ali Mi, Predsednik, ništa ne znamo dok Sud ne donese pravomoćni verdict. A sa nama, bogami, to ne znaju ni svi ostali građani. Do daljeg, za nas je isto tako moguće da je Mladić u leto 1995. provodio penzionerske dane u Gostivaru ljušteći mastiku od četeres’ gradi sas piperke i sirenje te cepajući tablanet sa penzionisanim zastavnicima prve klase sa drugih spratova, ili se skijao u Južnoj Americi ili možda sa zapaženim uspehom učestvovao na Drugom, tradicionalnom prvenstvu Srednje Dalmacije u boćanju, u selu Nerežišća, otok Brač. Kako bismo Mi to mogli znati?! Ta nijesmo li se juče rodili?
I onda neka te neko pita zašto je Ratko M. na slobodi?! A nego gde da bude, jadan ne bio? Evo, i čovek za koga smo onomad, jelte, glasali – sve bojeći se Radikalskog Zla – nije baš sasvim siguran da nije prespavao devedesete (doduše, da je bio uočljivo dremljiv i upadljivo neupadljiv – bio je), i nije baš spreman da se zakune da se seća da se Nešto Dogodilo. A kamoli da bi još i nazreo ko je u svemu tome bezbeli učestvovao. Neka se time, uostalom, bavi ona veštičara Karla del Ponte, a mi ćemo je zato rutinski mrzeti; zapravo ne, to rade oni radikalsko-slobistički prostaci – mi ćemo je samo potuljeno mrzuckati, ne zaboravljajući Meru i građanski red…
Na svu sreću, Tadić Boris neće sresti Mladić Ratka u dubokoj i mračnoj šumi, i tako će sve biti u najboljem redu, a i špilhoznama mu ništa faliti neće. Što će reći da će se sve završiti na najbolji mogući način, s minimalnom dozom b(r)uke, i tek će se poneko dokono zakeralo setiti one univerzalne mudrosti koja bi u Tadićevoj gorštačkoj postojbini bila formulisana otprilike ovako: „ako nemaš što ljudski prozboriti, onda bolje muči!“. Dodao bih i ono „avetinjo“, ali neću, ne bi bilo lepo prema Instituciji Predsednika.
