Reklamu u kojoj se naša država par minuta šepurila na CNN-u smatram apsurdnom i rasipničkom, gde god sam stigao to sam napisao, kad, meni draga koleginica i koju visoko cenim portret slavnog reditelja završava rečima: „Koliko god se to nekome ne sviđalo, reč je o čoveku nesumnjivog umetničkog autoriteta, čoveku zahvaljujući kome mnogi i znaju za Srbiju. A s takvima smo i inače u deficitu.“
Bi li se ovaj stav – da zahvaljujući nekome mnogi znaju za Srbiju – mogao odbraniti i šta se zapravo htelo reći? Nadareni Sarajlija i samim tim u ono doba građanin Jugoslavije, izdanak češke škole, u rašivanju danas ispade krpeža od otadžbine obreo se u Srbiji, sprijateljio se sa kleronacionalističkom elitom koja mu dade leno (ili možda tek pravo preče kupovine), i dalje režira, pod srpskom sada trobojkom, pa dobro, ali kako zahvaljući nekome neko sazna za Srbiju i kakva bi mogla biti Srbijina korist od toga?
Nasuprot ugruvavanju na CNN-u, gde je uludo bačen ogroman novac, reditelj se doima kao besplatna reklama, ali čak i kad bi bila besplatna, a držim da nije, kako uopšte funkcioniše sistem propagiranja države i šta su plodovi te reklame? Jesu li plivačice izobličene steroidima doprinele da neko čuje za ondašnju Istočnu Nemačku, kako su se njihove medalje odrazile na živote neplivača, fabričkih radnika, paora i poštene inteligencije, ergo, šta bi moglo proizići iz toga što zahvaljujući režiseru neko dočuje za Srbiju?!
Strani ulagač koji ne zna kud bi sa umobolno velikim svojim kapitalom, a dirnut time što mlada u odgovarajućoj uniformi leti iznad đubrišta, veli brojnim potčinjenima: tamo ćemo da ulažemo, otkrijte u kojoj državici živi režiser, tamo ima da preporodimo jedan county, makar sami ništa ne zaradili! Ili: strana turistička agencija ne zna kud bi više vodila klijente a rada je da ih iznenadi nečim svežim, neočekivanim, e, službenica koju umalo da otpuste jer nikakvu inovaciju nije predložila pune dve godine probi uši svima u ofisu kako je videla divan film iz neke necivilizovane zemlje, daj onu mapu, ugleda žena Srbiju, prepozna reč, i, sto pedesetoro državljana USA doputuje u Vrnjačku Banju koja ostvari rekordan broj noćenja, a sve zahvaljujući filmu i gledateljki koja je mogla videti i film iz koje bilo druge zemlje.
Umetnici i sportisti su naši najbolji ambasadori, premda imamo i prave, profesionalne ambasadore, državni bumbari prišljamče se uz svaki uspeh plavih kojem se stanovništvo veseli (premda je i samo stanovništvo u krivu, o tom potom, možda i nikad), lažno se, tj. visoki dužnosnici predstavljajuć kao tvorci toga sportskog ili umetničkog čuda, pa dobro, hoće li pobeda Marije Šerifović ili Novaka Đokovića učiniti da neki glavonja u EU-u pocrveni: bokte, ovi pobediše i stare članice, a mi ih još nismo primili u porodicu evropskih naroda!
Ali biće da ja grešim: zahvaljujući Nađi Komaneči dobri ljudi čuli su za Rumuniju i eto Rumunije u Evropskoj uniji, jeste prošlo trideset godina, ali je upalilo.
Zašto sam bandoglavo protiv penzija za zaslužne naučnike, artiste, sportaše i drž. funkcionere
Ne bi li se osevapila vlada koja bi donela dekret sledeće sadržine: „Srpska akademija nauka i umetnosti ukida se kao glupa i postiđujuća socijalistička navika od koje društvo nije imalo nikakve koristi; od akademika i njihovih pravnih naslednika neće se tražiti da zajednici vrate novac koji su smerno primili, ali prostorije SANU-a na dan objavljivanja dekreta u ‘Sl. listu’ akademici moraju napustiti; dvorišni deo zgrade pripašće školi za decu koja su pala na popravni; u delu koji gleda na Knez Mihailovu biće otvorena narodna kujna.“
Ne bi li se osevapila vlada koja bi ukinula penzije vrhunskim sportistima i estradnim zvezdama: „Nemoralno je da osobama dokazano nadarenim i koje su imale sreću da se bave onim što su volele država daje nove privilegije u vidu uvećanih penzija; talenat koji ih je lansirao u elitu, političku, umetničku ili sportsku, zar nije već bio privilegija?!“ Pa čl. 2. „Sredstva traćena na SANU i na specijalne penzijetine biće preusmerena u Fond za netalentovanu decu koje je dece tušta, i tma a koja usled prirodne nezainteresovanosti mecena i usled nemara društva gube ono malo samopouzdanja i poleta neophodnog za opstanak u našem sve surovijem društvu utemeljenom na takmičenju!“ Evo i preambule zakona o ukidanju staleških i cehovnih privilegija: „Nije li apsurdno i sramotno puniti džep onome kome pretiče, kome sve ide od ruke, a na uštrb većine koja tegli li tegli samo poradi toga što nema lep glas i što nije ni u kakvoj reprezentaciji?! Sportisti koji je stao na pobedničko postolje zar taj tren nije dovoljan, moraju li budući naraštaji da plaćaju njegov olimpijski trijumf? Naučniku otkrivšem lek protiv ćelavosti, te pošasti svakog veka, zar ono ‘eureka’ nije dovoljno da se raduje do groba?“
Tako bih ja postupio, a samo poradi toga što držim da državi ne treba i ne pomaže reklama, ne priliči joj da poput pijanog milijardera plaća prijateljevanje sa naučnom, umetničkom i sportskom elitom. Oni pak koji su na čelu države misle suprotno, znaju koliko je kompanija na nezdravim nogama, znaju da je roba genetski modifikovana, da je svemu davno istekao rok upotrebe i ne žale para (koje su i tako zajedničke, proistekle iz znoja izumirućeg radništva te iz stranih donacija istog takvog porekla!) da škart čiji su i sami važan sastojak prikažu kao nešto, ako ne baš prvorazredno, ono kao nešto što ne zaostaje za konkurencijom.
