17. maj 2005.
U Ruzveltovoj ulici ogroman pano za sve koji su se raskrupnjali na genetskoj ili kakvoj gođ osnovi. Već sam viđao „butike za punačke“ i slična tugaljiva dovijanja, ali ovo ima polet, više je poklič nego puka oznaka: „Sve za puniji stas!“ Na šta me podseća, ah, da! Sve za obraz, obraz ni za šta! Sve za puniji stas, puniji stas ni za šta!
20. maj 2005.
Vraćajući se sa noćne šihte iz LeBusa prolazio sam kraj dvojice beskućnika (kojima bih ponekad dao svež muffin mada su oni tražili novac): kad si ti prvi put prenoćio na ulici, mislim se, mora da je neka noć, sećao se ti nje ili ne, bila prva! je li bilo leto, jesi li bio pijan, bio si dete, jesi li bio sam, jesi li od straha zaspao ili si bio budan do jutra?
Muče me prapočeci i kad u Knez Mihailovoj čujem kolegu kako viče: „Vreme! NIN!…“ Voleo bih (mada i ne bih) da preslušam snimke prvih uzvika sviju kolportera: ko se nakašljao pre nego što će prvi put javno viknuti „vreme“, ko je zapeo iz sve snage a ko se odlučio za mezzoforte dok ne čuje kako mu glas zvuči u gradskoj vrevi?
Neko je sigurno kod kuće imao probu, možda i pred ogledalom: da vidim kako mi stoji prokleta torba i kako ću izgledati kad počnem da izvikujem svoj večito isti tekst!
23. maj 2005.
Hteo – ne hteo slušam odlomke telefonskog razgovora nepoznatog sagosta u „Modi“: „Gde si sada lokacijski?“ Uh, da ne reče to lokacijski, onaj ništa ne bi razumeo! Prikoči malo, Ljubomire, misliš da u ovome što ti satima lickaš i prepravljaš nema istih takvih, pa i gorih natruha?!
26. maj 2005.
Hoću li jednom sesti da poradim na hronologiji događaja koji su obeležili, a u mnogo čemu i upropastili moj život? Svako malo čujem nekoga: dvadeset tri godine bavim se marketingom, sedamnaest i po godina nismo koristili zajedničku vešernicu, ah, još četiri i po godine i po sili zakona idem u penziju… Ja znam kad sam rođen, znam kad sam se upisao na fakultet, ne znam koliko sam godina član estrade, koliko sam godina radio u „Ekonomskoj politici“, iz glave bih mogao jedino reći da sam u JNA bio nepunih godinu dana, sad kad ovo nabrajam, ispada da nije to ni tako malo, pa opet, naspram ljudi koji u podne u ponoć znaju da je škoda proletos napunila sedamnaest godina, osećam da mi neki đavo fali.
29. maj 2005.
Učesnik televizijske emisije kaže da je sve što ima stekao sa svojih deset prstiju, sve sam stekao sa ova dva prsta, mora da govori krepki pedesetogodišnjak koji je Ivanu K. iz gornjeg džepa jakne – na Bulevaru! još jedan razlog da se tezge sa boflom odanle ispujdaju! – ukrao novčanik sa sto dvadeset evra, dokumentima i majčinom kreditnom karticom (u rekordnom roku skinuto dvadeset hiljada dinara). I taj se tajnoviti čovek zacelo seća kad je prvi put izvukao tuđu novčarku te grozničavo pregledao ulov, imao bi štošta da ispriča Vanji Buliću kad ne bi u svojoj šestoj deceniji i dalje morao da radi! I ne sa dva prsta, ni sa deset prstiju, nego, što bi rekao Vjekoslav Jut, cijelim bićem, jer lopovluk traži celog čoveka: umesto postepenog primicanja, primenio je bezobraznu metodu čeonog sudara i takoreći zagrljaja uz pompezno, opširno izvinjavanje! Usavršio je konverzaciju sa žrtvom što nas uči da bez ulaganja, bez plana i priprema nema ni dobrog kriminala.
29. maj 2005, minut docnije
Odgojen na sumornoj ama sve tačnijoj maksimi da je čovek naše najveće bogatstvo, džeparoš se toj rudi baš i okrenuo, sam je svoj alat, sam svoje radno mesto, on je to bogatstvo, ali najveće bogatstvo je i drugi čovek – koji svoju muku nije zašio o unutrašnjost kaiša od pantalona (poput simpatičnog knjigovođe mafije koga Robert de Niro sprovodi), nego mu novčanik viri iz džepa, da, to bi trebalo zvati mamipara, nehajno zadenutu lisnicu, a ne neki Benetonov džemper, ali vratimo se slabo cenjenom zanatu secikese. Uprkos bogatoj praksi, mora ulični razbojnik imati tremu (tremu ima i ko nastupa javno i ko nastupa tajno!): kako li je ubogom snajperisti koji brine hoće li se obrukati i samo lakše raniti metu, a ne zna da li ga neko natenane fotografiše dok on savesno podešava nišan, to srce njegove profesije! Koliko samo vremena obijači troše snimajući kuću viđenu za poharu: koliko ukućana ima, kakav im je schedule, ko su komšije, imaju li alarm, psa itd. O plenu se uvek govori kao o nečemu što su razbojnici dobili neto! Ako i dopadnu suda, uvek su u drugom planu – žrtva, sva važna, potanko nabraja sve što joj je nestalo, dočim su izdaci osobe sukobljene sa zakonom njezina lična stvar. Namerno govorim o drugoligašima, a ne o elitnim odmetnicima koji se skrivaju i po nekoliko godina! I nisu samo tekući njihovi troškovi u pitanju. Koliko bi Karadžić zaradio da je deset godina privatno radio kao šrink, koliko bi Legija inkasirao da je četrnaest meseci bio aktivan, i ko će to da nadoknadi?! Potonjem jedino ne pripada naknada za odvojeni žvot – bežao je u krugu porodice.
