Svako ima pravo da miluje i da bude pomilovan. Ovo drugo desilo se Aljbinu Kurtiju, bivšem lideru studentskog protesta na Kosovu i Metohiji. Tih dana u gostima nam je bio Žak Širak, pa sam u prvi mah sam pomislio da je Kurtija pomilovao visoki gost iz Francuske, ali nije, mi smo suverena zemlja, tako nešto mogao je učiniti ili Milan Milutinović ili Legalista.
Pomilovanoga je Crveni krst odvezao iz Niša u Prištinu gde je ovaj izrazio žaljenje što i njegovi drugovi nisu pomilovani (stvarno, zašto nisu? ako je kolovođa na slobodi, zašto da oni koje je on možda i zaveo trunu u samicama?), a mi nismo znali ni ko je samog Kurtija oslobodio – ako nije Milanče, ostaje legalista: Širak je pružio podršku federaciji, Koštunica je oslobodio istaknutog robijaša albanskog porekla, Širaku je bio potreban neki poen iz arhaičnog plemena koje je pohodio.
Vest o tome ko je doneo odluku o pomilovanju jeste malo okasnila, ali sada se sve lepo skockalo: na osnovu čistog predsedničkog milosrđa Kurtija je na slobodu pustio Vojislav Koštunica, i to u čast međunarodnog dana ljudskih prava. Kurti je pušten malo ranije da bi praznik proslavio u krugu porodice, dok poseta Žaka Širaka nema sa tim blage veze.
I pored plusića koji bi pomilovanje zatvorenika moglo da mu donese, niko od članova mog domaćinstva ne bi glasao za Koštunicu kad bi se san radikala o prevremenim izborima ostvario. Čovek koji poslednji saznaje da je Sloba u Hagu, koji pre toga proguta udicu iz Vašingtona i primi nagradu najdražeg državnika odnosno državnika godine (pri čemu ima svega par meseci predsedničkog staža!), osoba koja ne dođe u DOS da se lično svađa, nego se u borbi sa protivničkom većinom oslanja na snagu pisane reči, i to svoje sopstvene, neće više nikad biti zaokružena mojom hemijskom. No pasaran.
Nije lako glasati ni za Đinđića koji naprasno postade pobožan (očuh veronauke, borac za dovrhunjenje svetosavskog hrama, gost na slavi crvenih beretki); u najboljoj demagoškoj tradiciji druga Tita koji je gajio pčele, rasađivao kupus, svirao klavir, kuvao sam sebi kafu u radioni, Đinđić vozi traktor, luduje na trotinetu, vesla između poplavljenog ambara i kokošinjca; treće, Đinđić se razvija brzinom koju mi glasači ne možemo da pratimo, danas on drži stranu Pavkoviću i Lukiću: „Tim ljudima se zamera samo to što su bili deo komandnog lanca: ne pripisuje im se nijedan određeni zločin. Šta to treba da znači? Da Srbija nije imala pravo da ima policiju i šefa policije u svojoj pokrajini?“ Kad je upakovao i isporučio Miloševića (što sam pismenim putem bio pozdravio, nenagovoren od ma koga, trezan i naspavan), Đinđić se nije upitao: „Zar Jugoslavija nije imala pravo da ima šefa države? Miloševića optužuju samo zato što je bio deo komandnog lanca…“
Ako bih i Đinđića stavio na led (gde bi on odmah snimio spot na klizaljkama), ko mi ostaje? Ministar policije, čovek koji je bio u koaliciji sa Slobom, koji ima para da plati ekstraprofit i koji nudi ostavku svaki treći dan? Ministar policije je isto kao i premijer bolećiv prema visokim oficirima policije za koje se Hag zanima, i on kaže da je general Lukić pod sumnjom zbog te „nesrećne komandne odgovornosti“. Naravno da je nesrećna. Ako su počinjeni zločini, a reklo bi se da jesu, onda oni koji su nesrećno komandovali imaju nesrećnu odgovornost. Odgovorni su 1) ako su oni zločine naredili ili izvršili; 2) ako su zažmurili dok su pripadnici paradržavnih jedinica masakrirali civile koji će docnije biti malo u hladnjačama, malo u Dunavu, malo u masovnim grobnicama (mostly na placu koji pripada policiji); 3) ako ništa pod milim bogom ne znaju – zašto smo im onda davali onolike plate, kuće, limuzine, savetnike, posilne, sekretarice, gorile? Mislili smo da oni vode računa, a ispada da su oni to izošljarili (blago rečeno).
Braneći tako đenerala Lukića, i Mihajlović propade na izborima, upisa se sam na moju ličnu crnu listu; Batić je, ako ću verovati „Jutarnjim novinama“, upravnicu sremskomitrovačkog zatvora po kazni imenovao za savetnicu u Ministarstvu pravde (pobegoše joj sa robije svi koji se nisu uzdali da će ih Koštunica pomilovati!); pre toga Batić jeste smenio književnika Blanušu koji je u svojstvu upravnika zatvora napisao i objavio skandaloznu, nemoralnu, ja bih rekao i protivzakonitu knjigu o Miloševićevim zatvorskim danima, ali Blanuša svoje neodobreno dedijerisanje nije platio tako što se obreo na birou za zapošljavanje, nego je zbrinut u Ministarstvu pravde! Pade, dakle, i Batić u ovo sumorno poslepodne, ko ostaje – Velja Ilić!
Ne nastupa više u trenerci (to je prepustio vođi sindikalnog pokreta Smiljaniću, po-po-po-pokislo mu perje), zadržao je frizuru seoskog harmonikaša, ali sada ima ne samo lepa odela nego je iznajmio blindirani džip – sin Šumadije ne bi da ponovi Kenedijevu sudbinu, ne bi da ga dušmansko tane zgodi u potiljak, tim pre što još nije ni trijumfovao na predsedničkim izborima! Neprobojno vozilo Velja je sebi dodelio kao kaparu, kao predujam raskoši koja mu sleduje i koja ga čeka odmah po inauguraciji. Pričao je koje se sve zemlje polomiše da ga ugoste, Australija, Švedska, Kanada, Kuvajt, utrkuju se ko će pre i ko će srdačnije da podvori personu čija popularnost u Srbiji dostiže koštunićanske razmere. Budući predsednik Srbije javno je sebi odao priznanje što svoja putovanja nikad nije plaćao parama čačanske opštine, uvek, kaže, nađe sponzora koji ekskurziju u celini i celosti pokrije… E pa, ja bih za predsednika osobu koja svoje račune plaća iz vlastitog džepa, ne bih da glasam za nekoga ko je i pre ustoličenja navikao da ima sve plaćeno.
Čoveče, ko ostaje? Ostaju radikali, juče su na sceni u Srpskih vladara imali priredbu posvećenu materinstvu, Toma Nikolić je osamdeset šest puta tražio reč, još doduše nije vratio 253 hiljade dinara koje je uzeo da bi na sednice dolazio iz rodnog i nikad prežaljenog Kragujevca (država mu je dala stan u Beogradu!), ali će pare Tomislav vratiti i prežaliti, ako bude baš pod moranje, ali ne može da prežali što će srpska majka koja rodi treće dete morati maloga da izvede na put za svega godinu dana: Toma bi trostrukoj heroini dao najmanje dve godine odsustva (po toj progresiji, za sedmo dete dobijalo bi se osamnaest i po godina odsustva, za deveto dete izraubovanim roditeljima pripala bi izuzetna penzija, a malome bi kum bio neko iz Otadžbinske uprave); povlađujući možda malo i svom nadimku, Tomek se raspričao o smrtnosti odojčadi koja (smrtnost), eto, nimalo ne dira otvrdla dosovska srca, umalo se nije zaplakao govoreći koliko su Srbiji potrebni mladi naraštaji…
E, tu je već u pravu! Ako poživim duže nego što mi kao novinaru statistički pripada, glasaću za nekoga ko se bude rodio u skladu sa novim zakonom o radu. Dotle: tajac!
