Srbija je velika tajna. Srbija je tajnino rodno mesto i tajnina kućica – kad god joj se nasilnici nađu za petama, tajna pravac u Srbiju. Progonioci u njenoj blizini dahću kao vučjaci dok se primiču partizanu koji ranjen leži u ševaru, u Srbiji je dočekuju sa osmehom, kao dobru kćer koja sigurno nije obrukala familiju. U tuđini su oko tajne nervoza i slabo prikrivena pomama, u Srbiji uvek osmeh, pogled koji govori: uđi, ne govori ništa, slatko te čeka, kafa pristavljena, kad se okrepiš imaćeš gde ćeš da šetaš i gde da vežbaš, ovog leta doduše nema jedrenja, ali u podrumu imamo kuglanu i bilijar, ako ti se prohte da ideš u lov, i to smo obezbedili, štaviše, ako ti se neko zamerio, možemo da ga zaposlimo u lovištu pa da ga ti lično, razumeš…“
I Crna Gora je prilična tajna, ali je Srbija tajna nad tajnama. Jataštvo ju je krasilo kroz vekove i nema ni danas, a neće biti ni ubuduće, ničeg što bi nadgornjalo tu vrlinu. Kad čujem nekoga ko ogorčeno govori o Karadžiću i Mladiću obavezno ga pitam bi li prijavio doktora ili generala da ih sad negde opazi. Odmah bi otpočelo vrdanje: „A je li on video da sam ga primetio? I kome da ga prijavim?! Našima?! Pa da mene skleptaju a njega da upozore da se ubuduće bolje pazi? Da zovem Karlu del Ponte?! Ne znam njen telefon, drugo, ja je zovem iz govornice, da nigde ne bi ostao moj broj, a Čavoški koji se vraća iz Kikevca primeti da krišom nekome telefoniram, iste večeri vidi kajron na televiziji…“
Čak ni oni koji veruju da su se doktor i general malko zaneli i da su prekardašili braneć srpstvo, čak ni ti malobrojnici ne bi želeli da budu involved… Zaigrao bih onda na gramzivost: „Dobiješ pet miliona dolara, sa države skineš tešku hipoteku, omogućiš joj da brže uđe u Evropu, uhapšenome pružiš priliku da svetskoj javnosti kaže kako su nas balije klale gde god su nas stigle, nemaš nikakve probleme osim da plaćaš reket i da se čuvaš krvne osvete!“
Ni to nije palilo, jedni drže da bi Amerikanci izvrdali isplatu, drugima je blam da uzmu pet miliona za dojavu do koje su došli pukim slučajem: „Pa ne jurim ja Karadžića deset godina, nego začujem čujem gusle sa ćuvika, ili ugledam Mladića kako podiže penziju u banci, na dojavu utrošim dva minuta i deset evra – čime sam zaslužio pet miliona!? Za te pare američki radnik treba da dirinči dvesta godina!“
Srbija je velika tajna, so, njeni predvodnici su prvo sveštenici tajne. Predrag Marković predsedavao petnaest minuta skupštinom i već izjavio kako je posao šefa države da čuje mnoštvo informacija koje treba da taji od podanika, premijer Koštunica koji nije uradio pa čak ni izjavio ništa četiri nedelje, sa visine na kojoj uspeva biljka portulaca (prkos) veli da se bavio poslom nevidljivim, on i ne voli preduzeća koja bodu oču podanicima i svetskoj javnosti; reči dužnosnika nisam naveo u svoj njihovoj krasoti, ali to je to, Srbija je muzej tajni, a oni su kustosi, kustos se rodi, vaistinu se rodi!
&
U srcu svakog zločina ima neka tajna, i ne puka, banalna ušeprtljanost prikrivanja dokaza ili naknadni trud da očevici (ako su se već našli gde ne treba!) budu ućutkani, ne mislim na tu vrstu tajne, nego da u svakom ubistvu ima nešto što ne razume ni sam počinilac; ima u svakoj likvidaciji nešto do čega ne dopire ni um svemogućeg nalogodavca, zato je iznad svakog planiranog ubistva posuvraćeni, mračni oreol koji izaziva jezu ali i neku vrstu nevoljnog strahopoštovanja.
&
Otkako se građanin Ulemek blagoizvoleo predati, vlast o njemu govori kao o Svetoj Tajni koja se sama stavila, koja se samostavila toj (i baš toj) vlasti na raspolaganje. O osumnjičenome postoje izvesne neugodne indicije (koje će on može biti razvejati na sudu), ali se DSS na te indicije gotovo i ne obazire: gospodin Legija je istina na dve noge, crna kutija u kojoj nema laži, nema prevare. Oli je bitno gde je kutija nađena?! Na žbunu ili u jaruzi?! Našli smo je i naše je sad samo da naćulimo uši! Ulemek je shvaćen kao naopačko proročište, koje o prošlosti govori merodavnije nego Pitija o budućnosti, za ministra policije i za njegovu partiju kao da ne postoji rezerva prema onome što bi optuženi mogao reći: oni javnost dresiraju da unapred i bezrezervno poveruje u sve što će bivši vođa crvenih beretki kazati na sudu.
Možda će istina pobediti (mada obično pobedi onda kad više niko ne mari pobeđuje li ona ili ne), osumnjičeni štošta zna, i zna to iz prve ruke, možda će kazati celu istinu i ništa osim istine, ali – ko bi mu zamerio ako bi neke stvari prećutao?! Ako bi epizode u kojima je i on igrao ulepšao, a sekvence u kojima se pojavljuju drugi unekoliko zacrnio?!
Srbija je velika tajna. I kad ministar policije kaže da nema nikakve veze gde se čovek optužen za seriju ubistava krio godinu dana, on javno amnestira jatake, ovi dođu kao Sigurna muška kuća utemeljena na prezumpciji nevinosti, i ta nam je Kuća u očima Evrope itekakav plus (naspram pretpostavljene krivice kojom je odisala Sablja!): dobri ljudi čuvahu begunca sve dok pravednici ne dođoše na vlast! Nestrpljiva javnost još ne treba ništa da zna o jatacima, potonji isto treba da se malko strpe, biće nagrađeni za gostoprimstvo i za diskreciju, a kasnije, kad se cela stvar slegne, neki će ih guslar ubaciti u besmrtni deseterac.
Što se mene tiče, može i Radovan Karadžić.
