Gradski je autobus – jedan od onih fensi, novih, pomalo šminkerskih (!) busčića, kakvi su u nas još neka vrsta čuda, jer smo navađeni na one kante domaće proizvodnje, koje su nekako dronjave čak i kad su ganc nove, prosto im je dronjavost fabrički ugrađena – beskrajno dugo stajao na početnom terminalu, dok je njegov Miško zazjavao s kolegama u obližnjoj kancelariji otpravnika, kanda pričajući mrsne viceve za posna vremena; nema veze, čemu žurba, čitao sam novine, slušao radio sa mp3 plejera, sedeći sam na „duplom“ sedištu iza vozača. I taman kad je Miško uplovio u prometalo i spremio se da nagazi papučicu za gas, za njim je kroz prednja vrata utrčala jedna građanka, ugledala prazno sjedalo do mene, i pitala me ljubazno da li je slobodno (to sam, doduše, zaključio po mimici, pošto je ništa nisam čuo od muzike). Naravno da je bilo slobodno. Majstor je ubacio u brzinu, i Putovanje Na Kraj Noći Moglo je da počne.
A građanka je… kako bih vam rekao… od onih progresivnih. Ne znam razumete li na šta mislim? Zaključivati nešto o osobi koju ne poznajete, tek na osnovu površnog spoljnog utiska, jeste nezgodna stvar, ali može biti dozvoljeno kao svojevrsna intelektualna igra, ako je uzmete ne sa zrnom, nego sa grumenom soli, a pri tome upregnete sve svoje već i ne tako malo „životno iskustvo“ i opservatorski dar. Elem, građanka je delovala kao jedna od onih osoba visokog obrazovanja i „cerebralnog“ zanimanja (cenim da je profesorka u nekoj boljoj gimnaziji, ili tako nešto), odnegovanog, mada ne preterano extravagantnog muzičkog ukusa (videćemo se na koncertu Sade, garant!), redovna učesnica „građanskih protesta“ bar još od zime 1996-97 naovamo, levo-liberalnih nazora, antihomofobična, obožavateljka Zorana Đinđića još od dana kad su ga ubili, redovna slušateljka Peščanika, glasačica LDP-a, mada razočarano drži da su se ti Čedini „prodali Tadiću“ i razmišlja da bojkotuje sledeće izbore „jer nema za koga da glasa“, urbano-mladalačkog-a-opet-intelektualnog stajlinga, uz koji nekako ide i potpuna neodredivost životne dobi: mogla bi imati bilo koliko između dvadeset devet i pedeset i šest leta, koju gore ili dole. Zašto vam sve ovo pričam? Hoću da kažem: gospođa je delovala kao manje-više tipičan izdanak „moje“ čitalačko-gledalačko-slušalačke „ciljne grupe“.
Nije prošao, čini mi se, ni minut otkad smo krenuli, a gospođa mi se obratila: perifernim vidom opazio sam da joj se usta otvaraju, i da mi nešto govori; isključio sam muziku i zamolio je da ponovi svoje reči. „Ko je Ćoki?“ – upitala me je poverljivo i značajno (mada ne i šapatom), a iz očiju joj je sevala ljubopitljivost bez granica. What the fu… trebalo mi je nekoliko sekundi da razaberem šta se, dođavola, od mene traži, a onda sam, s neizbežnom primesom rezignacije u glasu, odvratio nešto u stilu: „Otkud ja znam, gospođo, znam o tome koliko i vi, čitam novine, i to je sve“. Odmah mi je odrezala, bez drskosti ili neljubaznosti u glasu, ali opet sasvim odlučno i nedvosmisleno: „Ne verujem vam!“ Na to sam odgovorio da je, ako mi već ne veruje, uopšte ne nameravam razuveravati, te sam brže-bolje iznova uključio muziku na plejeru i zadubio se u neobično interesantan tekst o strukturi grlenih uzvika prilikom parenja pandi u unutrašnjoj Mongoliji. Čuj ti to, „ne veruje mi“?! Pa šta sam ja, jebote, šef BIE?! Kako god, preostalih desetak minuta zajedničke vožnje proveli smo u tišini, a onda je došlo vreme za izlazak; izašli smo, gle, na istoj stanici, i pošli na različite strane, bez bilo čega nalik na pozdrav. Nešto mi govori da sam te večeri užasno i nepovratno i neoprostivo razočarao svoju slučajnu saputnicu, te da je ova vrlo brzo izgovorila, nekoj njojzi bliskoj osobi, otprilike ovakav tekst: „A onaj Pančić, srela sam ga u autobusu, ej, zamisli, nije hteo da mi kaže ko je Ćoki?! Ovamo kao neki Faktor, sve taj kao zna i u sve se meša, a zapravo čkapi, kad ga pritisneš, pravi se mutav! A možda je i ucenjen? Ili se naprosto plaši!?“
Tako je nekako, ili svakako ne preterano različito od ovoga, kanda dumala moja izneverena sugrađanka, jer joj je kroz glavu moglo proći ama baš sve, sve osim mogućnosti da ja zaista ne znam „ko je“ nekakav faking „Ćoki“, ako taj đuvegija uopšte postoji, to jest, da su moja (nepouzdana) saznanja te vrste baš ona ista koja su i njoj dostupna. I ništa je ne bi moglo pokolebati u tvrdoj veri da sama činjenica da sam „poznati novinar“ (eh, gospođo draga, i nisam vam ja baš neki pravi novinar, ja samo pišem za novine!) a pri tome i, ko biva, politički kurčevit, podrazumevano znači da imam nekakav misteriozni privilegovani pristup kojekakvim Strašnim Tajnama iz izvesnih jaaako zakučastih Centara Moći, ali sam, eto, sebično i uobraženo đubre, pa neću da ih podelim s plebsom. Mislim, te tajne. Koje ja sigurno znam. Ma, šta ko je Ćoki – takvi kao ja bezbeli znaju (još od prve epizode) i ko je ubio Loru Palmer!
Šta je to što mene toliko fascinira u ovom čudesnom svetu srpske političke imaginacije? Upravo to neverovatno žilavo i tvrdokorno uverenje, koje dele ljudi sasvim različitih „ideoloških ubeđenja“, da „ništa nikada nije onako kako izgleda“, da se uvek iza svega kriju strašne zavere tajnovitih Centara, pa je cela fora s razumevanjem uzroka i smisla bilo kojeg dešavanja u društvu tek u posedovanju svojevrsnog passworda koji otključava pristup Tajnama. Razlikuju se samo glede adrese Zlih Zaverenika: jal’ je CIA, jal je BIA. Ili već tako nešto, s inicijalima. A mi što se slikujemo na televiziju, mi po prirodi stvari sve o tome znamo.
Ova se (us)putna jesenja večernja anegdotica odigrala pre petnaestak dana, i ne bih je se zadugo ni prisetio, da ne videh u novinama kako se zemunski Brat Simović (onaj važniji) na suđenju povajkao da je njegova priča o „Ćokiju“, koja je trebalo da bude interne prirode, „procurela“ u medije pa sada svi ispiraju usta njome, što njega pomalo nervira. Kad je već tako, „recite narodu ko je Ćoki“, pravednički zahteva Simović, a i ja s njim, mada iz sebičnih razloga… A ako vlasti već nećedu da kažu, bilo bi lepo da se taj građanin Ćoki sam ofira, toliko nam ipak duguje… Dakle: Ćoki, javi se! Znam da ti to nije lako, ali istina oslobađa teškog bremena, videćeš, biće lakše i tebi i nama!
