Ako nešto nazivamo ratom, pa makar se vodio i u medijima, tradicionalnim i društvenim, onda bismo morali da dogovorimo i neka pravila, konvencije, šta se smatra dozvoljenim, šta ne, a šta bismo čak i u medijskom ratu proglasili zločinom. Poput Ženevske konvencije koja važi za prave rovove i frontove. Budući da medijski ratovi, prevashodno na internetu, obično počnu pre, traju duže ako ne i večno i bivaju žešći, moglo bi se reći da je takav dogovor hitan.
Povod za ovakvo razmišljanje je preporuka Fejsbuka svojim moderatorima da na ovoj platformi dozvole govor mržnje i poziv na ubijanje ruskih vojnika u Ukrajini, ali i ruskog i beloruskog predsednika, imenom i prezimenom. To je objavio Rojters čiji su novinari imali uvid u internu imejl prepisku unutar kompanije Meta, majke kompanije Fejsbuka i Instagrama. Odluka je privremena i ograničena, šta god to značilo.
Recimo, neće se sklanjati postovi koji pozivaju na ubistvo Vladimira Putina ili mu žele smrt, pod uslovom da se ne imenuju druge osobe (sem Lukašenka, valjda) i da se ne navode načini i lokacije gde bi se ta namera mogla sprovesti u delo. To bi se, pretpostavljamo, smatralo planiranjem ubistva i tu je, za sada, povučena granica pristojnosti. Dozvoljeno je, inače, neprimerenim rečnikom napadati “ruske vojnike” i sve što se može dovesti u kontekst invazije na Ukrajinu, olabavljena je politika prema Azovskom bataljonu, formaciji ukrajinskih neonacista, pa je sada dozvoljeno promovisati njihove aktivnosti do izvesne granice, što je do sada bilo zabranjeno. Reagovala je, na Tviteru, ruska ambasada u Vašingtonu, zahtevajući od američke administracije da takvu politiku Mete spreči.
Nije prvi put da iz tog regiona dolaze preterane propagandne poruke. Pre osamdeset godina, posle napada Nemačke na SSSR, aktuelna je bila kampanja “Tata, ubij Nemca” koja je ubrzo redigovana u “Ubij nacistu”, jer su propagandisti shvatili da je neprimereno i opasno pozivati na ubijanje po nacionalnoj osnovi.
Nevolja sa svakim ratom, pa donekle i sa ovim medijskim na internetu, je što se nekada i nekako završi i onda krenu suđenja onima koji su preterali u zanosu borbe. Postove koje stavljamo na društvene medije, naročito ovakve radikalne, neko može i hoće da sačuva i aktivira ih u budućnosti, baš kada nam to nikako ne bude odgovaralo. Konvencija bi nas sačuvala od nas samih, zato je poželjna, mada može da nam zvuči totalno bajkovito.
I to ne mora da bude loše, jer se u ratovima zločini prepliću sa bajkama. Za jednu se pobrinuo Airbnb, koji je na svojim stranicama dozvolio Kijevljanima da i dalje izdaju svoje stanove zainteresovanim putnicima.
Ali, ko bi i pomislio da u ove dane ode u Kijev i još traži privatni smeštaj? Verovatno niko, ali ima Kijevljana koji su izbegli i svaki dolar im dobro dođe, pa su ponudili stanove “na izdavanje”, omogućujući onima koji bi da im pomognu da to urade najdirektnije, bez posrednika i mogućnosti da novac ode gde ne treba, što se u humanitarnim krizama dešava. Odziv je pristojan.
