Bio je donedavno, a možda je i dalje tamo, neki čova koji je ordinirao na svim književnim promocijama i tribinama u Kulturnom centru Beograda: seo bi obično u prvi ili drugi red i pomalo odsutno odslušao šta govornici imaju za reći, a kad bi došao red na pitanja iz publike, čova bi se javio i strogo prekornim glasom priupitao da zašto je predmetna knjiga štampana na latinici, jer da je to protivno Ustavu koji definiše ćirilicu kao pismo u službenoj upotrebi (čova ne razlikuje službenu i javnu upotrebu, ali hajde sad). Više puta sam govorio tamo, o svojim i tuđim knjigama, i ne pamtim da je čova ikada izostao: po žezi ili po ledu, vazda bi prkosno stao na branik svetih ćirilskih slova, uporan i beslovesan poput muve koja stalno iznova kidiše na staklo zatvorenog prozora (jer ne konta koncept prozirnih stvari, što bi rek’o Nabokov). Nije njega bilo brigeša ni kakva je knjiga ni šta ima u njoj, nego smo zašto nije ćirilična, ako nije. Ako pak jeste, ako je na ćirilici pečatana, čova bi se nekako smežurao, utanjio bi na onoj stoličici i ćutke otrpeo do kraja, pošto nije imao šta za reći. Kao epizodni glumac kojeg rediteljev hir pred samu premijeru ostavi bez jedine replike. Gledaš ga onako pokunjenog i prosto ti ga bude žao, dođe ti da mu priđeš, staviš mu sućutno ruku na rame i obećaš mu da će sledeći put, i to vrlo brzo, ponovo biti promocija nekog latiničnog izdanja, pa će moći iznova da zablista, da se istakne, da ispuni svoju životnu tegobu dragocenim zrncem smisla.
Nepoznatom građaninu, i gde čuo i gde ne čuo, želim svako dobro, i da u zdravlju i veselju postavi još mnogo puta svoje isto pitanje, jer nije u njemu problem; kao biće lišeno društvene moći i „javnog značaja“, on dejstvuje na jedini dostupan mu način, to jest, na tribinama se ponaša po principu već spomenute kućne muve: jeste dosadan i besmislen, ali nije opasan. On samo preslikava naučeni model, on je (sporedna) posledica, a ne uzrok bilo čemu. Uzrok je negde drugde, podaleko; uzrok je u jednoj (socio)patologiji kojoj je ćirilica samo relativno slučajan i apsolutno nedužan medijum.
Pa dobro, u čemu je onda stvar s tom ćirilicom?
To pitanje me navodi na neke reminiscencije. Neko je tri puta video Tita Maršala, neko se tri puta oženi, drugi se tri puta prekrsti kad prođe pored crkve, a ja sam, eto, tri puta
učio ćirilicu.
Prvi put onako, od svoje volje: imao sam pet godina, i hteo sam da znam šta sva ta slova koja sam viđao oko sebe – na uličnim firmama, na autobusima, u očevim novinama – znače i šta mi poručuju. Tada sam naučio i ćirilicu i latinicu o istom trošku, i od tada mi se nijesu razdvajale. Drugi put sam ćirilicu učio kad sam krenuo u školu. U Socijalističkoj republici Srbiji, a bogme i u mojoj SAP Vojvodini, ćirilica se učila u prvom razredu, a latinica u trećem. Mada sam je, rekoh, već dobro znao, dve godine sam je iznova deljao po bukvaru: Мама има Мому, Мима има маму, мама има мене, i sve već po redu. Kad znaš da odgonetneš i napišeš „Чизма главу чува, шубара је квари“, to je to, apsolvirao si ćirilicu. Zapamtio sam to za ceo život, mada sam, tja, razvio antipatiju i prema čizmama i prema šubarama.
Ne lezi vraže, taman kad je trebalo da krenem u treći razred i po drugi put „učim“ latinicu, otac dobije naprasnu prekomandu u bratsku Socijalističku republiku Hrvatsku, a i mi krenemo za njim. U SRH latinica se učila u prva dva razreda, a ćirilica u trećem. I tako mene tamo opet dočeka učenje ćirilice, treće po redu: Mama, Momo, veliko, malo, rke, koke, štampano, pisano… Pa sve nešto kontam: biće da sam je i uspeo naučiti, tu ćirilicu, iz tolikih ponavljanja (što kaže vic: Fata je Fata, ali triput je triput!), bar podjednako dobro kao naši rodoljubni dramoseri čiji vaskoliki identitet, lični i nacionalni,
neposredno zavisi od postotka ćirilice u javnom prostoru i opticaju – ili tako bar kažu. Mada ja sve nekako mislim da ni sami sebi ne veruju dok to govore, ali neka ih, njihova stvar.
Dobro pamtim vreme kada su ćirilica i latinica supostojale u mom prostoru, bez ozbiljnijeg konfl ikta. Svaka je radila svoje, ne smetajući onoj drugoj. Istini za volju, bivalo je i tada ljudi koji su živeli u svom ekskluzivno latiničnom ili ekskluzivno ćiriličnom prostoru, ali nisam ni po čemu mogao zaključiti da im je to neka prednost u odnosu na mene (ili bilo kojeg mog sunarodnika), naprotiv. Pa, nisu one vino i pivo pa da ne smeju da se mešaju! A onda je, kao uvod u „srpsko nacionalno buđenje“, što je samo kvaziromantično ime za apsurdni, i najvećim delom samoskrivljeni pad Srbije i „vaskolikog Srpstva“, krenula priča – ma šta priča, prava kampanja! – o „ugroženosti ćirilice“ i… zapravo više nikada nije prestala; samo bi prolazila kroz faze plime i oseke.
Narativ o ugroženosti ćirilice ni po čemu bitnom se ne razlikuje od bilo kojeg drugog nacionalističkog narativa: o „ugroženosti hrvatskog jezika“ (jer mu se, ma zamislite samo, ne priznaje da jeste ono što nije, tj. lingvistički zaseban jezik u odnosu na srpski,
bosanski i crnogorski varijetet), ugroženosti plemenitaških Evropljana od primitivnih imigranata, ugroženosti bele većine u USA, ugroženosti muškaraca od emancipacije žena itd. Što, opet, ne znači da u odnosu ćirilice i latinice nije bilo promena tokom XX veka, i
to ponajviše u Srbiji: da, bilo ih je, i biće ih još. Latinica je prodirala među Srbe mnogo više nego što je bila prisutna ranije, ali Srbi zbog toga nisu postali ni Hrvati ni Španci, niti će to postati sve i da ćirilica zaista „izumre do 2050“, što se naravno neće desiti, kao što neće izumreti ni Srbi, ni Evropljani, ni „beli Amerikanci“, ni heteroseksualna porodica ni bilo koja druga tobože ugrožena „tradicionalna vrednost“. Samo će, eto, morati da dele prostor s nečim drugačijim, pa im je malo teško da se naviknu da su izgubili monopol. Ili bar privilegiju da budu norma, dočim je sve drugo odstupanje, koje se u najboljem slučaju toleriše.
Drugim rečima, nema dobrog nacionalističkog mita bez konstrukcije
identitetske ugroženosti, samo se različiti nacionalizmi fokusiraju na različite stvari; kod Srba je to, eto – pismo. Komparativno gledano, to je jedna od benignijih, ali i
jedna od blesavijih paranoja u širokom asortimanu ponude.
Da li to onda znači da se baš ništa ne dešava, tj. da nije došlo ni do kakve promene? Ne, ne znači: nacionalistički radar je promenu ispravno detektovao, ali ju je pogrešno i jalovo protumačio; pogrešno zato što jednom neminovnom kulturološkom procesu dubokih korena i složenih uzroka pripisuje epitete neke „zle zavere“ protivu Srba, a jalovo zato što već četvrt veka pokušava da administrativnom prisilom i drugim bizarnim palijativnim merama zaustavi epohalni trend – što nikada, nigde i nikome još nije uspelo, pa neće ni njima.
Zašto su se, dakle, Srbi do neke mere „rasćiriličili“, tj. zašto je danas latinica njihovo drugo, ravnopravno pismo – a kadgod, eto, nije bila (bar ne u „užoj“ Srbiji)? Ekskluzivno
je ćirilična Srbija mogla biti jedino kao mala, polautarhična kneževina i posle kraljevina, koja se u svojim najraskošnijim trenucima prostirala od Ristovca na jugu do Dorćola na severu; već su Borča i Zemun bili teško inostranstvo. I suštinski se ta Srbijica nije baš mnogo kulturno razlikovala od Bugarske. Nastankom Jugoslavije sve se menja iz korena, ali ima tu i razloga starijih i po naravi trajnijih od Jugoslavije kao države, koji zato i sasvim prirodno nadživljuju smrt Jugoslavije. Kad naši dušebrižnici pitaju „A kako to da Makedonci i Bugari i dalje koriste samo ćirilicu?“ (doduše, to bar za Makedonce više nije tačno, ali hajde de), oni zaboravljaju nekoliko bitnih stvari. Makedonci i Bugari ne dele zajednički jezik – sa svim uticajima i prožimanjima koja to neminovno podrazumeva – sa Hrvatima i Bošnjacima, a Srbi ga dele; Makedonci i Bugari nisu sastavni deo stanovništva Bosne i Hrvatske, a Srbi jesu, stolećima, u značajnom procentu. Nije Makedoncima i Bugarima, nego baš Srbima, srednjoevropska i multijezična Vojvodina (s istorijski ključnim nemačkim, jevrejskim i mađarskim kulturnim uticajem) zapravo Meka i Medina savremenog kulturnog identiteta (čak je i Matica srpska u Pešti osnovana! I prva gimnazija, i pozorište, i sve drugo, sve je „iz preka“…). Pa, ne možeš istovremeno imati i Vojvodinu i „devičanski“ koncept kulturnog identiteta pravljen po mustri retkumanovske Srbijice! Moraš se odlučiti, a svako razuman će izabrati onu bolju i širu opciju…
Naravno, sve što sam napisao u prethodna tri pasusa zaludna je rabota, jer se tiče formalnog merituma stvari (tj. kontekstulizacije i dekonstrukcije narativa o „ugroženosti
ćirilice“), a nevolja je baš u tome što je meritum stvari – irelevantan. Gle, kako to? Zato što se u ovoj stvari radi o svemu samo ne o samoj stvari… Doduše, ni to ne gledamo premijerno. „Ugroženost ćirilice“ bio je jedan od lažnih i lažljivih razloga za onomađašnje „nacionalno buđenje“, i isto je tako lažan povod za ovu novu, do srži besmislenu i iz malog prsta (umočenog u stinky pinky, pa neopranog) isisanu polemiku „ćiriličnih“ i „latiničnih“ novina(ra).
Kao i prečesto s pompeznim nacionalističkim konstrukcijama, iza cele gromopucatelne verbalne skalamerije stoji kod ključnih igrača banalan materijalni i statusni interes, a
kod raje koja se naivno pali i žari iskrena, ali sasvim besmislena napaljenost za dežurnu „našu stvar“. Evo, od čega je ovo krenulo? Od inicijative da se štampanim medijima, koje
kriza najžešće drma, prepolovi PDV. Svi su bili za tu ideju. A onda su se neki izdvojili iz tih svih i dosetili se da im je to malo, nego da bi bilo baš herzlich da njih država sasvim oslobodi PDV-a. Zašto, zaboga, to jest: zašto samo njih? Zato što se oni, eto, štampaju na ćirilici, čime „doprinose očuvanju nacionalnog identiteta“ i bla, bla. A i mnogo su im nekako velika ta uglata slova („ka katrige“, što reče jedan rođak Ante Tomića, neuspeli beogradski student), pa zauzimaju više novinskog prostora…
Molim da zapazite jedan znakovit momenat. Mogla je biti pokrenuta inicijativa da
Sve novine budu oslobođene PDV-a (kažu da je tako, recimo, u Francuskoj), pa bi to samim tim bile i one ćirilične. Ali ne, nacionalisti nikad nije dovoljno da bude ravnopravan s drugim (mada na neravnopravnost stalno kuka): on zapravo mora da bude i delatno i simbolički privilegovan ne bi li se osećao koliko-toliko jednakim. Kako li se zove, otkuda li izvire taj kompleks?
Inače, moja prva, stomačna reakcija na inicijativu o ćiriličnom izuzeću bila je: „Čekaj, bre, je l’ ovi to ozbiljno?!“ Naravno da je ozbiljno, ta ekipa je uvek smrtno ozbiljna (i zabrinuta, strepnja joj dublja od nade). Tako se najkvalitetnije laže, s grobno ozbiljnim izrazom lica. A nacionalisti vazda mnogo lažu i baronišu, na svim jezicima i pismima. Jer, da se razumemo, na latinici se podjednako dobro može lagati, ali naši majstori ipak preferiraju da mažu i maste na ćirilici (naročito ako im se to isplati). U tom smislu, ćirilica fakat jeste ugrožena, ali upravo od njih. Kad bi takvi prešli na latinicu, ćirilica bi načisto prodisala, prosmejala, proplesala, vratila bi joj se rumen u ispijene obraščiće.
Ко зна, можда је дошло право време да се заменимо?
