Pohvale: Prvo Vesić, onda Ana Brnabić
Pokojnici su za lešinarske marifetluke idealne žrtve; živ čovek bi se još i pobunio, ogradio, tužio nadležnoj sudskoj instanci, uputio barem demanti nekakvom uredništvu – ako ga ne mrzi i ako mu nije gadno – a pokojnik ne može ništa drugo nego da ćuti i trpi.
„Đinđić bi danas bio sa Vučićem“, piše Goran Vesić u autorskom tekstu za „Kurir“. „Ono što danas u Srbiji rade predsednik republike i Vlada, ono je što je Đinđić započeo na početku ovog milenijuma“. Treba zaista biti aktualni zamjenik gradonačelnika Beograda i to u „punom kapacitetu“ pa, uz navedeno, udvornički sročiti i da bi Đinđić pristao da ga ubiju „samo da se njegov san ostvari“.
Jer, kako je na sajtu „Vremena“ u ponedeljak napisao u komentaru Filip Švarm i čiji sam deo teksta citirao, može li još itko – iole pošten – reći da je vizija ubijenog premijera bila armiranje autoritarne vlasti jednog čovjeka, divljanje naprednjačkih pajser brigada, gušenje u klici svakog kritičkog i slobodnog mišljenja? Ima li drugog majčinog sina za koga je Đinđić preteča isključivosti, primitivizama, agresivnosti i vladavine strahom sadašnje vlasti? Postoji li još netko sposoban da tragično stradalog premijera poveže sa zatiranjem institucija, osiromašenjem građana, političkim pritiscima, kriminalizacijom društva, zaostajanjem i regresijom Srbije po svim parametrima pod sadašnjim režimom? Da li se može pronaći bilo tko drugi za koga su Vučić i Đinđić po bilo čemu slični, makar i izdaleka? Za sve ovo i to baš uoči 12. marta, stvarno treba biti Goran Vesić.
E, moj Filipe – pronađe se. Odnosno, jave se sami.
Ana Brnabić, predsednica Vlade Srbije (odskoro zvana i „46 miliona puta bolje“) iznela je uverenje „da je sigurna da Đinđić ne bi bio sa Dverima“. Otkud ona to zna? Ulazio je on i u druge saveze ako je to vodilo cilju i nije bio gadljiv na političke razlike. Ali, izjava premijerke bila je samo antiteza ka glavnoj tezi, poenti njenog obraćanja novinarima.
Neki čudan intermeco: Šta je radio dve godine
Brnabićeva je, naime, ocenila da su ubistvom premijera Zorana Đinđića pre 16 godina zaustavljene hrabre reforme u Srbiji, navodeći da veruje da bi Đinđić danas, poput Vlade Srbije, investirao u budućnost i obrazovanje, ali i sprovodio teške reforme i rešavao otvorena pitanja.
Nakon ubistva Đinđića nastupilo je, istakla je premijerka, vreme u kojem su političari i ljudi koji su preuzeli odgovornost za vođenje države pokazivali neverovatan stepen kukavičluka, bežanja od bavljenja teškim i nepopularnim temama, ogroman populizam.
Sve to se, kaže ona, promenilo dolaskom Vučića na vlast 2014. godine.
„Tada smo ponovo krenuli da se bavimo teškim temama, da donosimo hrabre odluke, da ne razmišljamo da li je nešto popularno ili ne, već da li je potrebno da se Srbija nastavi razvijati“, rekla je Brnabićeva.
Ona je dodala da su tada otvorena poglavlja u pregovorima sa EU, da je počeo razgovor o normalizaciji odnosa sa Prištinom, što je jedna od tabu tema od ubistva premijera Đinđića pa do 2014. godine.
„Tada je došao Vučić, koji je, u pokušaju da pomiri i napravi dijalog između Srba i Albanaca, bio prvi premijer koji je pozvao albanskog premijera u posetu Beogradu“, rekla je Brnabićeva.
Nakon ubistva Đinđića nastupio je, kaže Brnabićeva, period stagnacije u političkim i ekonomskim reformama, koje je Srbija skupo platila.
„Drago mi je da danas imamo drugačiju Srbiju, ljude koji nisu preuzeli vlast već odgovornost, koji implementiraju stvari iako su nepopularne. Poput normalizacije odnosa sa Prištinom, koja nije popularna. Veliki deo opozicije, posebno Savez za Srbiju, govori ono što je govoreno posle ubistva Đinđića, a to je ‘ostavite zamrznuti konflikt, teške odluke generacijama koje dolaze posle nas, nemamo rešenje, ali zašto da otvaramo teške i bolne teme’…“, rekla je Brnabićeva.
Po njoj, sudeći barem po ovim rečima, Srbija je spavala od ubistva Đinđića pa sve do 2014. godine kada se na belom konju pojavio vitez ne samo njenog i Vesićevog srca, koji se (Vučić a ne Vesić) prvo, po sopstvenom priznanju, napio od sreće zbog ubistva, a kad se otreznio, mada još mamuran, prelepljivao table s nazivom ulice Zorana Đinđića imenom Ratka Mladića.
S obzirom da je i formalno i suštinski došao na vlast još 2012. godine, postavlja se pitanje, poštovana Ana, šta je radio u te prve dve godine: lomio u sebi protivrečna osećanja, isposnički se kajao zbog radikalske prošlosti i planiranog oceubistva (Toma Nikolić a ne Šešelj, ovog drugog se ranije odrekao) ili se, odjednom, našao u kovitlacu događaja na koje nije imao drugog odgovora nego da posegne za Đinđićevim modelom, samo što u te prve dve godine nije imao snage da „proguta najkrupniju žabu“, barem dok do idolopoklonstva ne ojača ličnu vlast.
Pregrmećemo nekako i ovaj mart pun podsećanja i naknadnih sećanja na događaje iz novije istorije, ali, preturajući po sopstvenoj dokumentaciji, podsetio sam se prošlogodišnje inicijative Milutina Mrkonjića i grupe mladih socijalista o podizanju spomenika i dodeljivanju imena ulice i trga Slobodanu Miloševiću.
Pitaće neko šta je tu zanimljivo? Zanimljivo je što je Mrkonjić inicijativu uputio osim nadležnoj beogradskoj komisiji za takve stvari, i Aleksandru Vučiću, predsedniku, i imam neodoljiv utisak da se Mrkonjić dobro zabavljao. Kao da veli: ako si mogao Zoranu Đinđiću, zakletom neprijatelju, uradi to i za svog prijatelja i saveznika, saborca takoreći, Slobodana Miloševića.
Mrkonjić zna gde je moć i gde se odluke donose, ali i dobro zna da Vučić, ma i ako ima dobru volju, ne može to da uradi najmanje kao „lider pomirenja na zapadnom Balkanu“. Taman se Vučić dobro maskirao i sprema se da se dogodine prijavi za učešće u takmičenju u besedništvu posvećenom ubijenom Zoranu Đinđiću, a sad ovaj šalje dosetke.
Ne verujem da ova provokacija ima neku praktičnu, upotrebnu političku vrednost, ali uđe čovek u neke godine i politička stanja (Mrkonjić a ne ja) kada bi sve dao za dobar vic.
Izazivanje saosećanja: Jadan ja
I predsednik Srbije nije odoleo iskušenju da se na dan što lažnih što iskrenih komemorativnih skupova i šetnji, ne osvrne na Đinđića. On je u izjavi za RTS rekao da je Srbija u vreme kada su Ćosić, a i Đinđić govorili o podeli, imala mnogo više na Kosovu od onoga što ima danas.
„Da smo, kada je Ćosić to prvi put ponudio, to prihvatili, danas bismo bili članica EU. Danas bih sa sigurnošću mogao da kažem da će ‘Folksvagen’ biti kod nas, ovako su nam šanse nevelike u poređenju sa zemljama EU, jer nismo članica, uz problem Kosova“, rekao je Vučić za RTS.
Vučić je izjavio da je on predlog o razgraničenju kao mogućem rešenju pitanja Kosova izneo u situaciji kada je stanje na Kosovu i Metohiji deset puta teže nego u vreme Dobrice Ćosića i Zorana Đinđića, koji su se, takođe, zalagali za istu soluciju.
Rekao je i da je Srbija u vreme Ćosića imala policijsku i vojnu kontrolu na KiM, dok u vreme Đinđića nije bilo deklaracije o nezavisnosti Kosova, presude Međunarodnog suda pravde, „koju su nam doneli Jeremić, Tadić i Đilas“, kao ni granica na Jarinju i Brnjaku.
„I jedan i drugi su imali mnogo više toga u rukama, ali su bili racionalni, razumeli šta se zbiva i nešto ponudili. Naravno, Srbi su to s prezirom odbacili iako smo u tom trenutku imali, možda, i neko bolje rešenje“, rekao je predsednik.
Upitan šta misli kakva njega sudbina čeka, jer je, posle Ćosića i Đinđića, treći čovek koji je na tom nivou izneo taj težak predlog, Vučić je istakao da je izašao sa tim znajući da će za to da „plati glavom, politički“.
Ispade Vučić „tužan sirak među vihorove“, ili tako nekako, i sve mi više izgleda kao političar koji bi uz jačanje moći da jača i saosećanje sa sopstvenom pozicijom koja, ruku na srce, nije laka, ali je daleko od one u kojoj je bio Zoran Đinđić, ophrvan brigom zbog porušenih svih demokratskih pravila i institucija, od čega, bojim se, ponovo nismo daleko.
