U holivudskim filmovima sa talačkom krizom policija se, uglavnom, trudi da sazna što više o tome koliko je napadača, gde su, čime su naoružani i slično. Reklo bi se da su im ti podaci neophodni da bi pažljivo izveli akciju oslobađanja, sačuvali živote talaca, a sa otmičarima već kako bude.
Masakr u Orlandu, međutim, baca drugačije svetlo na tu situaciju. Svi koji su se te večeri našli u klubu Puls imali su uređaje za komunikaciju (pametne telefone), neki su ih koristili i u trenutku napada poput devojke koja je „snapčetovala“ i u čijoj se poruci čuju prvi pucnji. Oni koji su bili zatočeni u toaletu slali su poruke, uglavnom moleći za pomoć ili opraštajući se od najmilijih, što je jedan od zlokobnijih načina za korišćenje IK tehnologije. Uprkos tome što je policija mogla da prikupi mnoštvo korisnih informacija iz svih tih uređaja prisutnih na mestu zločina, akcija je trajala nekoliko sati, a užasavajuće je saznanje da su za to vreme ubijeni mnogi koji su iznutra slali poruke. Teško je poverovati da je tehnologija nemoćna u takvim situacijama kada je svaka informacija vredna života. Samo nas niko nikada nije uputio u to kako da je koristimo u kritičnim situacijama.
Tehnologija je s druge strane, ubičine, izgleda odigrala ključnu ulogu. FBI tvrdi da se zločinac inspirisao na internetu, da je godinama pratio radikalne sajtove i Fejsbuk profile. Očigledno da u tome nije usamljen, niti je to neka alarmantna aktivnost budući da nije prepoznat kao opasan, iako je i sam na internetu iznosio radikalne stavove. Saslušan je dvaput i pušten kao relativno bezopasan.
Sada predsednički kandidat Hilari Klinton traži drastičnu promenu takve politike i poziva tehnološke kompanije da se dobrovoljno uključe. Njen zahtev je da se službama bezbednosti omogući da nesmetano prate komunikaciju na najfrekventnijim društvenim medijima i internetu uopšte. Da mogu da vide ko s kim stupa u kontakt, ko čita kakve sadržaje i tome slično. Prostim rečima, Hilari Klinton zahteva da internet bude strogo kontrolisan prostor. Najveći problem za sprovođenje takvih inicijativa, a one su česte, jeste odbijanje tehnoloških firmi i društvenih medija da ih podrže jer štite privatnost svojih korisnika. Naravno, Hilari je za liberalniji pristup, ona se zalaže za slobodu izražavanja pod uslovom da se sve pomno prati bez ikakvih ograničenja, dok je Donald Tramp za zabrane, blokade i podizanje zidova i na internetu i u realnom životu.
Pre tačno godinu dana, baš na Floridi, jedna žena je privukla pažnju celog sveta jer je privatnu talačku krizu sa nasilnim verenikom razrešila tako što ga je prvo ubedila da su ukućani gladni, a onda je naručujući picu preko aplikacije na mobilnom telefonu umesto zahteva za više kečapa ili sira napisala da su ona i porodica otete i da osoblje picerije hitno alarmira policiju. Što su ovi i uradili.
Da je tada nekome palo na pamet da napravi aplikaciju koja nam pomaže da se izvučemo iz opasne situacije tako što policiji dobrovoljno omogućujemo da se informiše pomoću našeg mobilnog telefona, možda bi broj žrtava u Orlandu bio mnogo manji. Kao i pretnje našoj privatnosti.
