Opšta slika: Tamna pozadina i svetli lik
Aleksandar Vučić je ponovo ispao najpametniji. Nije mu, ruku na srce, bilo teško. Najgluplji su se upregli u stari obrazac radikalske politike. Ili, možda je bolje tako reći, najpokvareniji su sami sebi stavili jaram da vuku kola kroz već jednom pregaženo blato.
Čini mi se da dobrovoljno pristaju da izigravaju strašila, budale, starozavetnike mantre o zaveri protiv svega što je srpsko, pa i staroverce religije kojoj se, svojevremeno treći po svešteničkom činu, više ne klanja. No, sve radi suprotno, kao da je odrastao u podmlatku Građanskog saveza iz njegovih časnih dana.
Meni se čini da je dovoljno da „pucne prstima“ da bi ih ućutkao, ali kako bi on bio vidljivi lider miroljubive politike i stabilnosti na Balkanu, kad ne bi bilo zapenušanih bojovnika koji služe samo radi kontrasta na slici dajući tamnu pozadinu njegovom sjajnom liku. To su takozvani korisni idioti, upotrebljivi u jednokratne svrhe u smislu cilja, što ne znači da se ne mogu koristiti više puta, kao maramica u koju istresete nos, pa je posle okrenete na naličje.
Njemu se s olimpijskih visina čini da oni nisu važni, ali, dugoročno, oni grade javno mnjenje Srbije i čini mi se da prisustvujemo združenom medijskom zločinu u prisustvu vlasti. Dok on ruku dignutu u znak pozdrava i pomirenja ne spušta zbog one srebreničke kamenice, drži je ispruženu uprkos tome, medijska scena preplavljena je onima koji su stegli pesnicu – šta jednu, obe! – i gotovo naslepo mlataraju po vidljivim i nevidljivim neprijateljima koji su se urotili protiv Srba, od Srebrenice do Vimbldona.
Kad date Vučiću priliku da ukrade šou, ne očekujte da će tu priliku da propusti. Koji Klinton i Medlin Olbrajt, Davatoglu i druge trice i kučine… on je bio zvezda srebreničkog pomena, svetska vest tog dana koji u Srbiji traje već pet, šest dana.
Gledam, to mi je nekako najbliže, ovodnevne reakcije u Srbiji ovlašćenih tumača u kojima se, ti tumači, jednako upinju da se dodvore Aleksandru Vučiću koliko i da ponište poruku njegove nove političke faze – mirotvoračke. Dok bi Vučić da gasi vatru, oni kao da su već oduljili i izglancali puške.
Njegova moć izvire iz okolnosti da je jedini u stanju da im komanduje „ostav!“, ali nema jasne naznake da želi to da učini i tako ostavlja tihu, većinsku Srbiju, između raspaljenog, podjarcanog javnog mnjenja, indukovanog izmišljotinama Vučićevih pulena (što „vestima“, što „analizama“) i svoje patetike, bensedinske terapije ne vodeći pritom računa o dozi, već je pojačava iz dana u dan.
Raspad: Bez izlaska iz granica spoznaje
Već sam pisao da je manje vremena trebalo Francuzima i Nemcima, na primer, da se izmire nakon Drugog svetskog rata nego što je nama potrebno posle ratova u kojima se raspala Jugoslavija.
Tamo gde su stvorene gotovo čiste etničke države i gde jezičke razlike identifikuju ljude (Slovenija, na primer), procesi idu brzo, ali u ostatku „bivše Juge“, uključujući tu i Hrvatsku, mada se ova ubrzano monoetnifikovala proterujući Srbe u „Oluji“, stare omraze uzrok su novih, a neko bi rekao i večnih sukoba. Otuda je svaki oblik potpaljivanja starih omraza uvod u nove zločine, a takozvano suočavanje s prošlošću nosi rizik nedogledne loše prošlosti. Ratni rentijeri izmili su ispod kamena, na svim stranama „regionalne vukojebine“, neki očekujući pobedu na izborima, a neki – novi zamrzivač.
Ritualni gestovi želje za suočavanjem s prošlošću, kao stazom ka pomirenju, poput odlaska Aleksandra Vučića na komemoraciju srebreničkim žrtvama, pokazuju i drugu stranu medalje oličenu u onim kamenicama kojima je gađan srpski premijer.
Ima i biće još takvih prilika da se izliju bes, frustracije svake vrste, revanšistička politika, zločinačka retorika, pa i zločinačka dela… Svaki povod je dobar pa i presuda sportskog suda u Lozani kojom je Srbija kažnjena kao jedini krivac u „slučaju dron“ na fudbalskom meču s Albanijom u Beogradu.
Trougao: Prošlost, sadašnjost i budućnost
Artiljerijska priprema oko „Oluje“ počela je, cinik bi rekao, pravovremeno i hrvatska ideja da baš vojnom paradom, uz pompezno učešće NATO snaga, obeleži dane kada su Srbi proterani „sa vekovnih ognjišta“, kako se to obično kaže, nije doprinos bilo kakvom pomirenju nego će biti razlog iskopavanju i oštrenju ratnih sekira.
A onda sledi dvadeseta godišnjica Dejtonskog sporazuma, kojim jeste obezbeđen privid mira u Bosni i Hercegovini, ali, čini se svakom trezvenijem duhu, da su se narodni korpusi još više udaljili i da će taj jubilej biti prilika da svako svakom nabije na nos prošlost i neizvesnu budućnost.
U prošlom broju „Vremena“ Zoran Ćirjaković je u tekstu u kome se bavi univerzalnim problemom političke nekrofilije napisao i ovo: „Na Balkanu zajednice žrtava i ubica žive ili zajedno ili jedni uz druge. Na takvim mestima insistiranje na suočavanju ne služi samo pravdi i istini već i svima onima koji veruju da je potreban još jedan ‘dobar’ rat kojim će se korigovati ‘loš’ i nepravedan mir ili preduprediti još jedan genocid.“
U ovom broju objavljujemo reagovanje na Ćirjakovićev tekst Dragana Popovića, direktora Centra za praktične politike, kao i opširan izveštaj s tribine u organizaciji nemačkog Foruma ZFD i „Vremena“, sve u veri da će barem naši čitaoci steći širi, sveobuhvatniji i jasniji uvid u prošlost i sadašnjost.
Sve pomenuto, međutim, govori da je ovde glavni zadatak suočavanje sa budućnošću. Sklonost da se u svim našim sadašnjostima manipuliše sa svim našim prošlostima nije baš obećavajuća. Aleksandar Vučić se tu javlja kao jedan od vesnika mogućih promena i to treba poštovati, ako nije reč o tome da i njemu treba – novi zamrzivač.
