U ona mračna komunistička i ateistička vremena kad sam bio đak, biologija je bila jedan od predmeta-bauka za mnoge, svakako i za mene, klinca sanjarski izmeštenog iz svih meni manje zanimljivih aspekata ovozemaljske realnosti. Bilo je, časna reč, nečega pomalo zastrašujućeg u toj biologiji. A i “biologičarka” je obično bila neka naočarka-zvečarka koja nas je terala da bubamo o bićima i pojavama koje apsolutno nismo razumeli. Znate li vi, uostalom, šta je to peronospora? Ni ja nemam pojma, ali ljupko ime sam joj zapamtio zauvek. Nisam, dakle, voleo biologiju. Nisam voleo prirodne nauke, tehničke još manje. Što ne znači da ih nisam poštovao, onako kako nemuzikalan čovek s izvesnom dozom nemoćne zavisti poštuje umeće stvaranja muzički skladnog zvuka.
Kako god bilo, razumite me: bio sam dete. Posle čovek odraste i nađe neko svoje mesto u “koordinatnom sistemu konfuzije”. Shvati i prihvati vlastite granice, ali i inkorporira u svoju opštu kulturu kompetentne uvide onih koji o nečemu znaju nesravnjivo više od njega. To je takođe važan deo procesa odrastanja i socijalizacije. Uostalom, da nije tako, mnogi od nas bi i dan-danas imali problema da prihvate da u Australiji ljudi ne hodaju naglavačke, pridržavajući se za žbunje i za kengurova ušesa da ne popadaju u donji deo svemira, ili da u radiju ne žive brbljivi čovečuljci (a ne žive, osim možda u Radio Beogradu).
Okej, sve je to, reći ćete, jasno. Hm, da li je? Čini se, naime, da mnogi ipak nikada ne odrastu, nego se samo odevanjem i pompeznim držanjem maskiraju u odrasle ljude. Pa dobro, i to je samo njihov problem… osim kada postane problem svih nas.
Šta to zapravo konkretno znači? Pa, možda ovo: ne morate nikada naučiti šta je to peronospora, ali ne bi bilo loše da ne popujete onima kojima je bavljanje njome posao, nauka i smisao. Kao što se ni oni ne mešaju u, šta znam, nemački romantizam, taktiku napada na protivnički gol preko levog krila ili upravljanje scania šleperom.
Avaj, ideološke ili religijske fantazije i fantasti (ako to nije isto, jer je i religija jedna vrsta ideologijskog zakrivljenja) vole, recimo, da se svađaju sa biologijom, tačnije, sa biolozima i njima srodnim naučnicima. Imaju “načelan” problem sa svim živim, od Darvinove teorije evolucije nadalje, i što je oskudnije njihovo znanje, to žilavije i ogorčenije brane svoje svesno odabrano i brižno kultivisano neznanje. Nije ni to neka velika nevolja dok je to njihova privatna stvar, ali je belaj kada iza toga stane sila države i vlasti; to onda vodi oblikovanju društva po meri i ukusu onih koji namerno ne znaju, a nauštrb onih koji namerno znaju.
Evo kako to izgleda danas i ovde. Svi smo valjda čuli da se u onim sumanutim natezanjima oko Evroprajda povuklo i pitanje “ispravnog” tumačenja pojmova pola i roda, i da je onda sam crkveni vrh, kroz usta patrijarha Perića, zatražio da se “preispitaju” udžbenici biologije nekoliko ovdašnjih izdavača, jer da u njima ima, kako ono beše, “skandalozne propagande homoseksualnosti i transrodnosti maloletnim licima” i tome slično. Propagande, dakle, a ne nauke; a ko će bolje odbraniti biološku nauku od nenaučne propagande nekakvih tamo biologa (koji su, jer ko bi drugi, pisali te udžbenike) nego ljudi kojima je u opisu posla da tvrde da se ne možete zaraziti ako celivate predmet nad kojim su oni izvršili magijski obred?
Ali, ni to što tvrde i traže iz Crkve ni po jada; onda, međutim, država kroz Ministarstvo prosvete naloži Zavodu za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja da formira Radnu grupu, da ne kažem Veće mudraca, koja će ustanoviti jesu li biolozi nešto zgrešili pišući udžbenik iz biologije. A onda Radna grupa, naravno, ustanovi da zgrešili jesu, po svoj prilici se pretvrdo držeći te đavolje nauke zvane biologija, onako kako su se nekad davno izvesne sudije “držale zakona kao pijan plota”, pa je sam drug Tito morao da ih opomene da smanje doživljaj, jer ima na svetu, majkumubožiju, i važnijih stvari od te njihove pravne nauke.
A ovih smo dana saznali i sastav te Radne grupe, i svakako ga vredi navesti u celini i celosti: Slobodan Antonić, Časlav Koprivica, Zoran Avramović, Uroš Šuvaković, Miša Đurković, Jovan Mirić; to jest, sve sociolozi, filozofi, politikolozi, i svi do jednog izrazito desno opredeljeni, vrlo tvrdokorno nacionalističkih i klerikalističkih nazora. Ljudi koji o biologiji kao nauci teško da znaju mnogo više od onoga što su mogli videti na Animal planetu, a i to su odbacili ako ne odgovara njihovim “verskim osećanjima”, jednoj izrazito naučnoj kategoriji. Razume se da taj sastav nije slučajan: on je takav i formiran da bi zaključio ono što je zaključio.
Kako je moguće da tim ljudima, ili uostalom bilo kojim drugim nekompetentnim, a ideološki vrlo jasno profilisanim ljudima, sekularna evropska država dodeljuje moć da cenzorski intervenišu u specifično područje javnog obrazovanja u kojem, da imaju zericu elementarne pristojnosti i intelektualnog poštenja, ne bi nikada ni pomislili da se mešaju?
Jedino racionalno objašnjenje je da “napredna” Srbija, osim elemenata DDR-a i Kolumbije (kojima smo se bavili prošle nedelje), dobija i komponentu Islamske Republike Iran, odnosno bilo koje druge teokratije. Tu su ovih šestorica veseljaka nekovrsni ideološki pasdarani, revolucionarni gardisti neokonzervativne rekonkiste. A ko je njihov (a uskoro i naš) ajatolah? Ime mu kanda još ne znamo, ali bez brige, pojaviće se.
