Nisam nikad imao smisla za imperatore ni za imperije, ali jesam pokušavao da zamislim kako je Jugoslavija izgledala u prošlosti, i Srbija pre nje, kad je bila prepuna ruda, i kad su rudari iz danas razvijenih država dolazili lično kod nas u pečalbu, možda su o našoj klimi, hrani, jezičkoj barijeri, ali i o svom skromnom smeštaju pevali kao Makedonci o Australiji, aaaa, Australija, aaaa, zemlja dalečna, jer smo u ono doba kad se dosta i pešačilo za gastarbajtera i bi itekakva tuđina, nije svak imao konja… Nismo došljake vraćali kućama kao lažne azilante, besplatni kursevi intenzivnog srpskog održavani su u vodenicama i kovačnicama, uz svetlost uglja užarenog pomoću kovačkog meha…
Kakav li je mrkli mrak (ovde su noći tihe kao ugasla lula, ima negde kod Krleže) ovde bio u noćima bez mesečine, čuo se lavež kerova koji usled nerazvijene veterinarske službe neće dostići ni ondašnji prosečni pseći vek, četiri i po godine; začuo bi se huk sove, vetar u krošnjama topola (koje nisu bile kanadske, jer nam do pronalaska Kanade po mojoj računici treba još hiljadu dvesta sedamnaest godina) i detinji plač: na svaka tri puškometa, ili na svaka tri dogleda, ah, stare naše mere za dužinu, koliko su bolje od savremenih i međunarodnih, svet ugleda napredna beba koja će ovako ili onako postati rimski imperator, iako će je okupati u naćvama ili u drvenoj vedrici za tu priliku izribanoj na izvoru; to se čudo ponovilo šesnaest ili sedamnaest puta, jednog nam rimskog imperatora poteklog iz našeg podneblja i naše klime osporavaju ljubomorni Germani i Anglosaksonci, koji nam kako rasadniku imperatora nisu ni prineti iako su imali uslove povoljne za produženje i vlastite i potencijalno carske loze.
Predsednik Nikolić bi, šta može, po službenoj dužnosti došao i na stogodišnjicu rada neke fabrike, ali mu se car Konstantin ipak više dostoji: prvom demokratskom predsedniku Srbije, kako sam sebe vidi i kako sam sebe tituliše, pripao je jubilej rimskog imperatora koji je ne samo spasao hrišćane od progona nego je pridoneo i da hrišćani budu vekovima ravnopravniji od drugih vernika. Prvi predsednički mandat profesionalnog narodnog poslanika koji se uz partijski rad školovao (malo je falilo da se lati i doktorata) pao je na sedamnestu vekovnicu Milanskog edikta, te je domaćinski odrešio kesu, nadahnut prošlovekovnom Srbijom, koja je u predvečerje Velikog rata (kako je danas moderno tepati Prvom svetskom ratu, a šta Drugom svetskom ratu fali? Nije bio dovoljno velik? nema veze) priredila također svetkovinu iznad vlastitih financijskih mogućnosti: prava slika siromašne srbijanske porodice koja na ispraćaju u vojsku ili na svadbi ugosti četirsto duša, i onda četirsto sedmica kuburi, oskudeva, vraća dugove i jede u mraku.
Crkva i država jesu razdvojene, ali ih razdvojiše smrtnici, partizanija i boljševici: Demokratska Srpska pravoslavna crkva i Pravoslavna Republika Srbija dva su lica istog novčića, i nema te frakcione destilacije koja će ih odeliti, patrijarh Irinej je još pre dve i po godine zapazio pobožnost raba Božijeg Dušana (Bajatović), SPC i NIS behu kao zejtin iz kandila i ulje iz rafinerije, odlikovao je magnata ordenom Svetog cara Konstantina posvedočivši da između Svete matere i Svetog SPS nema nikakve senke – no hard feelings, iako ste baštinici mnogo čega Lenjinovog i Titovog! Dačić je dobio mislim Orden Svetoga Save, a sada je na veleproslavi u rodnom mestu carevom podeljena silesija ordenja.
Znajući koliko se predsednik Nikolić navikao i navukao da dodeljuje medalje i ordenje bio sam uveren da će posthumno odlikovati Cara Konstantina: toliki su velikani odlikovani post mortem, zašto bi čovek koji je spasao hrišćanstvo bi zaobiđen? Kad, vidim da su odlikovanja dobili predstavnici države, hrišćani dakle časte povodom svog jubileja, a predstavnici države samo su njihovi dragi gosti. Na blagopredlog patrijarha Irineja podeljeno je 78 (sedamdeset osam) Ordena Svetog cara Konstantina, što za osvedočeno hrišćansko postupanje, što za milodare povodom svečanosti, svetske, a naše. Prozvan je i Filip Vujanović, ama ga ne beše u Niš: pošaljite mu orden u Podgoricu, u vilu „Crnogorku“, kud god znate… Bili su velikodostojnici iz Vaseljenje (patrijarh), iz Jerusalima, Moskve, iz Varšave, Sofije, Aleksandrije…
Ili mi je nešto opasno promaklo, ili iz žalne Makedonije i junačke Crne Gore ne beše nikog? Lično obe crkve priznajem, i MPC i CPC, a opet nisam ni sam bio pozvan u Niš, nego po internetu tražim, bobam i zobam carske mrvice sa proslave: patrijarh vaseljenski (sa kojim sam, gle, 1999. g. večerao na talasima Dunava; kravatu mi je za sveč. priliku pozajmio Ž. Kovačević, jer sam se ja po svom običaju na luksuznu lađu ukrcao u civilu, ne verujem da se Njegova vaselj. Svetost seća tog ipak efemernog događaja za kapetanskim astalom) u Nišu je kazao: „Što je duša telu, to su hrišćani svetu“.
Da sam to čuo za vreme obroka verovatno bih se u okv. sv. jezičkih mogućnosti bio suprotstavio.
