Careve nove rite

Imao sam običaj, naročito u prvoj godini njegovog mandata, da vas povremeno podsećam da je gr. Nikolić Tomislav zvanični i izabrani predsednik Republike Srbije, i da je ta krajnje neprijatna činjenica nešto s čime se valja hrabro suočiti, a ne bežati od toga, okretati glavu i, uopšte, praviti se da je sve sasvim normalno. Utoliko pre što N. T. to nije mogao postati bez našeg saučesništva, aktivnog i pasivnog. Posle sam se i ja nekako umorio, a i neke druge ale i vrane (mada iz istog gnezda) postale su nam mnogo, što bi se reklo, akutnije; zapravo jedna, što da se lažemo: celo jato oko nje samo grakće uprazno i iritantno lepeće krilima.

Ovih nam se dana predsednik nešto upadljivo aktivirao i upro svim silama da nas podseti na sebe, pa kibiceri-abonenti vredno merkaju i analiziraju njegove reči i poteze, šta ovo ili ono znači, kome ide u prilog, i uopšte – što bi rekli pivski filozofi pred seoskom radnjom – šta će na to reći Amer, a šta Rus.

Mene je, megjutoa, zainteresovala neka sasvim druga stvar iz prezidentovog aktuelnog repertoara, jedna blistava perla koja je drugima, gle, nekako promakla. Dao je tako predsednik glomazan intervju uvek vernim Večernjim novostima, izjasnio se o manje-više svim pitanjima između neba i zemlje, pa tako i o navodnim razlikama u tretmanu Zlih Tajkuna između Vučića i njega. To jest, da bi ih Vučić, kao, hapsio, a on, N. Tomislav, bi im radio nešto drugo. Evo šta: „Mislio sam da deo novca koji su stekli dok smo svi siromašili, moraju da vrate Srbiji, što ne znači da neko treba da ih amnestira ako su počinili krivično delo.“

Molim vas najlepše da gornju rečenicu pročitate još jednom. I ponovo. I još jedared. OK: primećujete li vi tu nešto čudno? I mislimo li na isto? Ili smo potpuno oguglali na načine i tehnike na koje nas najgori među nama bezobrazno zevzeče i smeju nam se u lice? U kojem potonjem slučaju smo ih verovatno i zaslužili.

Elem, fokusirajmo se na jedan deo one rečenice, zumirajmo ove četiri reči: „dok smo svi siromašili“. Dakle, koje je to „mi“ koje je siromašilo dok su se zli tajkuni bogatili? Biće da su to građanke i građani Srbije, „tiha većina“ žrtava devedesetih, žrtava tranzicije, žrtava… čega god hoćete, a što je pregazilo preko nas u ovih skoro četvrt veka. Okej. Ali, kako to Nikolić Tomislav participira u tom „mi“? Kako je on to siromašio? Onako, baš lično? Nije li on u dekade ratova, pljačke i tajkuna ušao kao skromni i anonimni zaposlenik javnog komunalnog preduzeća iz Kragujevca, šumadijski everyman koji sastavlja kraj s krajem od prvog do prvog? A potom – šta? Nije li već od 1992. neprekidno korisnik izobilne poslaničke plate i drugih beneficija političke klase? Nije li potom svake godine u svakom pogledu sve više napredovao? Nije li usred bombardovanja 1999. od države – od tebe i mene, dakle – de facto na poklon dobio ogroooomnu stančugu na dobrom (prestoničkom) mestu? Nije li i u XXI veku nastavio da napreduje u svim pravcima, da bi poslednjih godina ta njegova imovinska i svaka druga nezadrživa ekspanzija prešla i na članove njegove uže porodice? Sve od reda svetski priznate magove raznih nepoznatih veština.

Ne kažem ja ovde da je Nikolić nešto nekome ukrao. Možda je sve to stečeno na najuzorniji mogući način, zahvaljujući njegovim, Nikolićevim, izuzetnim profesionalnim sposobnostima u nekoj struci koju skromno i nenametljivo krije od nas. Pa zato mi, sasvim neznalački, stičemo nesumnjivo pogrešan dojam da smo mu baš mi nekako poklonili veliki deo onoga što ima – što bi možda još i bilo u redu da nas je iko pitao želimo li mi njemu nešto da poklonimo. Ne govorim, dakle, o tome. Fascinira me sam Nikolićev iskaz kao takav: kako čovek postane toliko drzak, ili se tako i toliko zaboravi, da nam javno kaže tako nešto? Ili možda smatra da je sama činjenica kako je onomad, onog dana kad su neki od nas bili odsutni a onaj Gliša bio prisutan, izabran da nas predstavlja, po sebi dovoljna da može da po svom nahođenju sudeluje u svakom našem „mi“? Pa ako smo mi, eto, stvarno siromašili, kao što i jesmo, i kao što su siromašili naši očevi i majke, braća i sestre, prijatelji, komšije i kolege, da je onda tako nekako – ali sasvim drugačije, to jest virtuelno i posredno – siromašio i on, Nikolić Tomislav?

Ima onaj stari štos kada neki glavešina huška ljude na rat, ne zaboravljajući ipak ni da ih podseti da je rat opasna stvar: „Neki će poginete, a neki će preživimo“, tako taj kaže. Pametnome dosta. Ta je priča nastala kanda u vreme kada je jezik još održavao intimniju vezu sa smislom, pa je čak i demagogija na neki način zapravo prokazivala samu sebe, trebalo je samo dobro slušati. Romantično vreme! Laž je u međuvremenu skinula rukavice i ukazuje nam se sasvim ogoljena, gleda nas u lice i pljuje nam u lice. Na bezbrojne načine, svakoga dana, sa bilo koje od svojih bezbrojnih predikaonica. I sve to mi krotko podnosimo i podnosićemo, znam ja nas, ali nekako čovek naivno pomisli, ponada se, da će nam biti ostavljeno bar toliko dostojanstva da se još i ne trpaju među nas, ti kojima je sve bolje i bolje otkad je glavnini pristojnog sveta u ovoj zemlji sve gore i gore. Međutim, jok. Laž bi da blista u zlatu i svili i kadifi, ali traži od nas da vidimo da je u ritama. Našim ritama. Car više nije go, obukao se u prosjačke krpe pa nam se ruga.