Utorak u Zemunu. Sunčano i toplo za ovo doba godine, najradije bih prošetao donjogradskim ulicama pre nego što Neoradikali stignu da ih nagrde svojim talentom za pljačku i smislom za kič (Vesić ponosno najavio njihovo štetočinsko obrušavanje na Glavnu i deo Keja, dakle, na srce grada), ali imam posla preko glave, kao i uvek utorkom, pa zato radije biram metro. Uh, čekaj, neće moći, metro još nije izgrađen, osim za Aju, ali biće jednog lepog dana, a možda i pre, a na mapama koje su pokazivali pred izbore video sam da će, ura!, njegova trasa prolaziti baš mojom ulicom. Valja se samo malo strpeti…
Bacim pogled s terase, eno tamo poludesno nekada je bio Dunav, ona rečna okuka što se blago izvija iz pravca Banovaca, ali nema više Dunava, to jest, ima ga, ali ne za mene: između nas se isprečilo nešto što se zove Zemunske kapije, i što mi je zatvorilo pogled na reku, kao da mi je zatvorilo dotok vazduha. Onda pogledam dole na ulicu kojom se jedva vuče drndava osamdesettrojka, kratko i brektavo žućkasto govance iz prošlog veka, ostatak ostataka skoro uništenog gradskog prevoza, verni rimejk nezaboravnih devedesetih. To obeshrabruje svaku pomisao na pokretanje ka gradu. Onda, opet, pomislim: a ko ti je kriv što tvoje babe nisu klackale lakovanim cipelicama uz i niz Pozorišnu, pardon, Francusku ulicu, nego su povazdan vršljale po njivi, bašti i kući, timarile konja, muzle kravu i hranile kera, jedna gore u Bačkoj, druga dole u Toplici? U pozorište su slabo zalazile, bilo im malo zabačeno.
Utorak je, kažem, i već me danima zapitkuju s raznih strana hoću li odgovarati Aji Jung. Ambivalentan sam, čas pomislim da taj smehotresni izliv pokondirenosti ne treba pustiti da prođe bez adekvatnog smeštaja zvanog recycle bin, potom zaključim da sve to ipak nije vredno ni najmanjeg cimanja. Zašto se trošiti na nečije prenemaganje? Zna Aja Jung dobro u čemu je problem i o čemu sam pisao, samo se pravi beslovesna, mada nije, jer da jeste ne bi tako vešto plivala u brzacima ovakve Srbije, to jest ovoga što su njeni trenutni politički liblinzi od nje napravili. Zna ona i o kojim se čarapama radi, i o kojim novcima, samo lošom i u osnovi vulgarnom vickastošću iskazuje svoj veseli nehaj za sve što nije ona sama i ono što je njoj bitno; za kontekst, jednom rečju. Tu ne ostaje mesta za debatu, jer s druge strane nema nikoga, to jest onaj koga bi moglo da bude sakrio se iza tašte šupljine, a šta čovek s tim uopšte da uradi?
Utorak je, kažem sebi još jednom, mani Aju, valjalo bi početi pisati kolumnu. Juče je iz Narodnog pozorišta saopšteno da je njegov veseli upravnik – persona u osnovi bez imena i prezimena, pa je ni ovde neću imenovati i prezimenovati – smenio Željka Hubača sa mesta (v.d. u dugogodišnjem statusu, zlovoljom tog istog upravnika i njegove fele) direktora Drame NP, a potom ekspresno na njegovo mesto (i to kanda u „punom mandatu“) postavio Juga Radivojevića, reditelja većine najgorih predstava koje ste ikada videli, ili niste videli, uključujući i Konstantina (parapozorišnu bruku „iz Niš“ koja je valjda trebalo da bude kamen-međaš u uspostavljanju nove pozorišne estetike ponaprednjačene Srbije, ali je fijaskoliko potonula u okeanu sveopšte sprdnje i transfera neprijatnosti), i skromnog saputnika svake, a naročito sadašnje vlasti na putu iz Niotkuda u Nikuda. Pa još pridodao, upravnik, kako je to učinio u nameri da NP „izmeni vizuru dramskog repertoara koji će, kao i do sada, biti okosnica umetničkog prepoznavanja nacionalne kuće“.
Lepo možda zvuči nekome sasvim neupućenom ta „izmena vizure“; nevolja je samo u tome što je upravo u poslednjih nekoliko sezona baš Hubačeve dramaturško-direktorske vizure Narodno pozorište trgnuto iz drevnog dremeža i postalo najživlja, najpropulzivnija beogradska teatarska kuća, neretko i najsmelija među nekolikim „mastodontima“, što je prepoznala i pozorišna javnost i tzv. šira publika. Ostvareno je niz dobrih, značajnih, čak antologijskih predstava (Ivanov, Rodoljupci i Moje nagrade prve mi padaju na pamet, ali ima ih još podosta, po svemu različitih, jer Hubač nije „gurao“ neku svoju privatnu estetiku, kamoli ideologiju: samo je otvorio pozorište Najboljima svih vrsta). Bila je to, mora se priznati, bizarna anomalija u recentnom kultur-političkom ambijentu, pa se utoliko može reći i da je potrajala duže nego što se iko mogao nadati. Sada će valjda sve doći na svoje, u skladu s onom „prema svecu i tropar“; a može i ovako: zašto bi polumrtva Srbija, nakljukana zaglupljujućim sedativima najtoksičnije vrste, imala bilo kakvo drugačije nego polumrtvo pozorište?
Šta li, pitam se, lepršava Aja Jung misli o svemu tome, ako je u međuvremenu izašla iz pariskog metroa (verujući, izgleda, da je prva i jedina iz ovih krajeva koja se njime vozila)? Pitanje je, priznajem, retorsko, jer se sa priličnom pouzdanošću može zaključiti da o tome ne misli baš ništa, pošto je se neposredno ne tiče. A tako to krene sa saputnicima: zabrane sebi svako promišljanje konteksta jer bi u protivnom moglo i da im se ne dopadne kada shvate kakav je kontekst u kojem su se obreli. Ovako, neka se svako bavi malom privredom žicarskog tipa za sebe, neka Ristovski Lazar obuva kralju Petru najskuplje čarape na svetu, neka Aja Jung junguje, a Jug Radivojević juguje, sve dok se ne pomešaju do neprepoznatljivosti, kad se više neće znati ko je Aja Jug a ko Jung Radivojević. A neće, bogme, biti ni važno. Jer će svi biti hranjeni istom (zarđalom?) kašikom sa istog kazana. E pa, prijatno, ili što bi rekla neka od Ajinih prpošnih baba: bon appetit.
