Nepristojna ponuda: Milion i po za Tijanića
Kad sam pre dve nedelje, u istoj ovoj rubrici, a povodom serije intervjua i izjava Ratka Kneževića, insajdera u mnogim mutnim poslovima, napisao da tu nema ništa novo, ipak sam se, delimično, prevario.
Napisao sam: „Šta je tu novo? Ništa, osim da sad udruženi korisnici opšteg haosa i kriminala, zaštićeni ili imunitetom ili neverodostojnošću srpskih poternica, vode međusobne ratove verovatno zato što je neko nekom ostao dužan. I šire krake balkanske hobotnice ne bi li jedni usisali druge, pretvarajući sve to u visoku politiku, dok se narodu sve, odavno, zgadilo…“
A nova je, međutim, upornost s kojom akteri te priče ustrajavaju u dodatnim pojašnjenjima sopstvene nevinosti i tuđe krivice.
Očekivano, Ratko Knežević je reagovao na tekst Miloša Vasića iz prošlog broja „Vremena“ (vidi rubriku „Pošta“, tekst „Prežvakani Beba“), a pomalo neočekivano pojavio se i pismeni uradak Stanka Subotića s pretencioznim naslovom „Otvoreno pismo“, tako da se iskazi množe, a broj reakcija uvećava.
Brzinom munje, kako i dolikuje direktoru televizije, reagovao je Aleksandar Tijanić, a sudeći po reakciji, glavne dve Subotićeve mane jesu to što je bio šnajder i što je njemu, Tijaniću, nudio milion i po evra da preuzme staranje o VAC-ovim poslovnim interesima u Srbiji. Međutim, ove teze o skromnom poreklu i bogatim ponudama, uvod su u ključno Tijanićevo pitanje: Odakle ti, Cane, dve milijarde dolara i da li si, kako tvrde mediji i pravosuđa više evropskih zemalja, upleten u likvidacije desetak ljudi?
U siromaškoj zemlji sumnjiv je i onaj ko ima 20.000 evra, a kamoli milijarde, no Subotić je stanovnik Ženeve, Švajcarska, a tamo se smatra nepristojnim da se viri u tuđ novčanik. Stanko Subotić, ipak je momak iz Uba, Srbija, a tu ima i neki biznis, pa sudeći barem po pismu, ima i poseban interes da se stvar raščisti pred srpskim pravosuđem koje je za njim uputilo poternicu, ali je niko ne ferma, kao ni druga pisanija naših nadležnih organa.
On bi, tako tvrdi, došao da se brani, ali sa slobode. Nema nameru da kao njegov zemljak Dragan Džajić, upoznaje iznutra Centralni zatvor. A kad se „četvoročlana banda“, banda iz ugla Stanka Subotića, suočila s ovom njegovom rešenošću da se odbrani pred sudom, odlučila se da „započne novu kampanju koja ima za cilj da dokaže da sam kriminalac i ubica, pa će valjda sve što kažem zvučati manje istinito. A da sve još pojačaju, izmisle kako sam pretio predsedniku Srbije Borisu Tadiću!“
U tom segmentu priče uvode se i dva nova lica: Srđan Šaper, u pismu oslovljen kao „blizak saradnik Borisa Tadića“, i Veselin Simonović, glavni urednik „Blica“, s optužbom da su instrumentalizovali frustracije Ratka Kneževića i feljtonizovali ih u pomenutom dnevnom listu.
Poslovanje: Službeno lice bez službenog položaja
Ovaj slučaj će se sigurno feljtonizovati i dalje. Simonović je već najavio odgovor Subotiću, a Knežević mi liči na onog ko bi, što kažu deca, „progovorio na lakat“, a i Šaper će se, možda, nakon procene eventualnog pi–ar benefita, umešati u ovu balkansku tuču.
Subotić tvrdi da on ne može biti jedini krivac za sve što se u Srbiji događalo devedesetih. To je potpuno tačno: najmanje iz razloga što je njega neko najmio da bude zic-prezident ilegalnog državnog preduzeća u poslovima gde se nisu samo cigarete merile na šlepere već i profit iz tog posla. On mora da poseduje ozbiljan instinkt samoodržanja i visok kvocijent prirodne inteligencije, kad je preživeo u poslu koji su glavom platili i respektivniji igrači od njega.
Verovatno mu izgleda smešno što ga sada, nakon petnaestak godina ispunjenih strahovima i mukotrpnim postupcima legalizacije stečene imovine, gone za nešto iz 1996. godine, što je tužilac okarakterisao kao „zloupotreba službenog položaja“, a svi znamo da je glavna misterija upravo u tome – kakav je bio položaj Caneta Subotića?
Subotić tvrdi da nikad nije bio na nekom službenom položaju, ali teško će bilo koga da ubedi da nije bio službeno lice u radnom odnosu sa Službom i službama, uključujući tu i političku vrhušku Srbije i Crne Gore, jer neće biti da se taj posao masovnog muljanja cigaretama obavljao bez dozvole s vrha i bez plaćanja caru carevog.
Bio je u službenoj milosti, a i božjoj izgleda, kad je preživeo u poslu najvišeg mogućeg rizika.
Bebeći rukopis: Dve pozadine smrti i najavljene smrti
No, da se vratimo „četvoročlanoj bandi“ u sastavu: Aleksandar Nikitović, Aleksandar Tijanić, Rade Bulatović i Dragan Jočić. Sve ljudi Vojislava Koštunice. To nas uvodi u najtužniji deo ove priče i u tom delu pisma Stanka Subotića ima nešto od bebećeg rukopisa – prepoznatljivog po potrebi da se stalno istražuje zašto je ubijen Zoran Đinđić.
Mana je jedino u tome što ja nisam siguran da su namere u tom pravcu u funkciji istinoljubivosti i pravde, već se to pitanje uvek potegne kada je neki obračun u pitanju.
Kao što se u onom Bajaginom hitu o starim drugovima, žestokim momcima, sve završi „nekom od naših pesama“ tako se i u ovoj permanentnoj aferi oko državnih i paradržavnih poslova sve završi na grobu Zorana Đinđića.
Tako i Subotić poentira svoje pismo sledećim iskazom: „…Ubeđen sam da će ubrzo u Srbiji da počne proces pravim teroristima, učesnicima u ubistvu Zorana Đinđića.“
Naravno, to su, po Subotiću, članovi „četvoročlane bande“, a spreman je da sve dokaze za tu tvrdnju dostavi nadležnim organima.
Čini mi se da je na isti način, način sklon „žestokim momcima“, instrumentalizovana i slabo potkrepljena tvrdnja da Subotić namerava da ubije Borisa Tadića.
Olako blaćenje ovakvom vrstom optužbi može lako biti utemeljeno potrebom aktera da u celu priču oko nekih razmirica u poslovima – parama i politici – unesu višak adrenalina, ispisujući dve dramatične hronike. Jednu o ubistvu i drugu o najavljenom ubistvu.
Ako se te dve priče otklone iz celog slučaja, bila bi to tek razmirica između onih koji bi se srdačno izmirili samo kad bi im se interesi poklopili.
