Odem iz zemlje i ostavim vas bez nadzora na samo četiri dana, a vi načisto podivljate! Elem, vratim se u Otadžbinu, otvorim novine ne sluteć’ belaja, kad ono: radikal tukao popa, pop nasrtao leđima na pesnice pobesnelog radikala, pop mlatio popa, radikal obljubio radikala… i kao vrhunac, radikali i liberali (odakle li mi je ova podela poznata?) umalo se dohvatiše za guše na onoj novobeogradskoj poljani, a sve glede toga kako će se zvati izvesni bulevar: da li po onome koji je ubijao (industrijski, u velikim serijama) ili po onome koji je ubijen (naizgled samo jedared).
Oh, nisam znao da imamo bulevare koji još nisu dobili imena? Pa i nemamo, taj bulevar odavno ima ime: zove se Bulevar AVNOJ-a. To je sasvim logično, kao što je logično i da vi ili ja odavno imamo imena: odavno smo se, naime, rodili. Bilo bi, priznaćete, dosta glupo da životarimo trideset-četrdeset godina bez imena, pa da nas tek onda nekakav samozvani kum usreći produktom svoje lucidnosti. Ništa pametnije ne bi bilo ni da uđemo u srednje godine s jednim imenom, a onda nam neko nadene drugo, jer mu je tako, eto, naspelo. Na stranu što je dotični bulevar izgrađen tamo negde sedamdesetih, pa mu i kršteno ime stoji kao saliveno. Šta, da nisu možda trebali da ga nazovu po nekom nedužnom Nedićevom žandaru, tragično stradalom od banditske ruke? Inače bio fini čovek, na ranu da ga previješ, jeste da je malko podvodio Jevreje Nemcima na dalju obradu, ali ne duže od mesec-dva. Posle prešao na druge poslove & radne zadatke.
Kako god, šta je zapravo, i šta (nam) znači, sva ova fertutma oko bulevara za Đinđića/Mladića? Najjednostavnije i najsigurnije bilo bi izvući iz ostave neku od onih univerzalno upotrebljivih sociologizujućih floskula o „sukobu dve Srbije“ ili tako nečemu, te o „srazu dvaju sistema vrednosti“, između kojih inače – da se ne lažemo – postojano zjapi provalija u koju bismo jednog lepog dana mogli svi da se survamo, koliko god nas ima. To jest, ako se već nismo survali, a ovo sve što nam se dešava ili prisneva samo je nekakav afterlife. Nije da sve to nije tačno, ali bojim se da od toga nismo ništa pametniji.
Da sam nešto „politički analitičar“, najpre bih primetio da su radikali ponovo maksimalno zaoštrili igru: vazda voljni da gradu i svetu pokažu svoje najgore lice – dakle: svoje jedino lice; ostalo su karnevalske maske lošeg kvaliteta – radikali su nagazili gas do daske s namerom da maksimalno kapitalizuju narastanje tenzije oko Mladića, kojeg Koštunica, jelda, žarko želi da uhapsi i preda u ruke Novom svetskom poretku. Zato su tako svesrdno prigrlili nešto što „izvorno“ verovatno nije njihovo delo – više, naime, liči na tipično produciranje nadrndanih marginalaca i luzera, frustriranih prigradskih bilmeza koji masovno pate od „patriotskog“ svrabeža usled neredovnog održavanja mentalne higijene – ali u čemu su s razlogom prepoznali pristojan potencijal za, da prostite, pravljenje sranja. Tu svakako nema mesta čuđenju: jedina misija radikala na Zemlji jeste da spreče svaku, ma i najmanju mogućnost da se Srbija ikada i ikako sistematski rasfekališe, i oni svoj zadatak ispunjavaju sa zadivljujućom posvećenošću i efikasnošću. Ako ne verujete, pogledajte oko sebe: ne liči li Srbija i dalje mnogo više na državu iz najrazuzdanijih radikalskih snova nego na zemlju „mirnog i dosadnog života“ koji nam je onomad čvrsto obećan, sve sa hipnotizujućim gledanjem u oči? Životareći ovde, u epicentru Ovoga, čovek pomalo i zaboravi na to, odviše spusti kriterijume; čim, međutim, pomoliš nosa odavde, postaneš bolno svestan toga da se Srbija džinovskim koracima udaljava i od najbližih suseda (koji, sami po sebi, i nisu neka elita…), a kamoli od onih kojima navodno teži, kroz one poslovične „evrointegracije“, o kojima svi mantraju, a malo ko o njima ozbiljno misli i na njima još ozbiljnije radi.
Elem, radikali su se dostojno potrudili da prevaziđu sebe same, ali povod za performans mržnje i skotluka dale su im demokrate, jednom autentično nesuvislom, i u nekom dubljem smislu reči nefer inicijativom; u svemu je tome najviše nastradalo sasvim nedužno ime Zorana Đinđića, čoveka koji inače svojom vanserijskom pameću i političkim formatom nikako nije spadao u onu mnogobrojnu srpsku parapolitičku faunu koja misli da je „bavljenje s politiku“ isto što i infantilno i bahato poigravanje sa istorijom, pamćenjem i ljudskim životima, kako već kojem provincijalnom diletantu – iskreno ubeđenom da Istorija počinje njegovim učlanjenjem u Partiju, koju god – padne na ono gde drugima obično stoji pamet. Đinđić naprosto nije bio od te mediokritetske i parazitske fele, on je radije (g)radio nego što se prenemagao sa kojekakvim idiotskim istorijskim revandikacijama.
Šta sve ovo konkretno znači, kao naravoučenije? Imam predlog: neka gradska vlast – koja je, ne zaboravite, demokratska – lepo izgradi novi, lep i sjajan, reprezentativan bulevar, pa neka ga nazove po dr Zoranu Đinđiću, čoveku koji je zaslužio i mnogo više od toga. Ako to uradi, kunem se, prvi ću joj javno aplaudirati, sve podvriskujući, obeznanjen od oduševljenja. A već postojeće i odavno „kumovane“ ulice i bulevare neka lepo ostavi na miru – i ona i svi drugi, dakako – bez obzira na to da li su njihova imena „komunistička“, „monarhistička“, „nacionalistička“, „mondijalistička“, biciklistička ili ko-zna-već-kakva. Pa, mislim, ljudi božji, ovo ludilo valjda jednom mora da prestane! Napisao sam još pre deset (!) godina, ponavljam sada: da se, ne daj bože, kandidujem za gradonačelnika, prva tačka mog programa bilo bi granitno čvrsto obećanje građanima da za mog mandata ni jedna jedina ulica neće promeniti ime, tako mi Bog pomogao!
