Briga o čoveku

Kako mala država može da pokvari veliku svetkovinu

Braćo i sestre, vi ovde pijete pivo, slušate muziku iz Kusturičinih filmova, kličete mi što sam vam napravio i svečano otvorio put, voleo bih da je putnu mrežu napravio moj imenjak, a ja da sam jedan od vas pa da koliko me grlo nosi viknem „Živeo Velja Ilić!“, ali dok se mi s razlogom veselimo, naš vladika čami u makedonskom zatvoru, Jovan jeste građanin te države (kojoj smo dali ime, a mogli smo da stavimo veto!), ali je sveštenik naše crkve, naše crkve, ja sam poslao dva SMS-a njihovom predsedniku, jedan je bio PUSTAJ VLADIKU SMESTA, drugi JESI DOBIO SMS, ništa, tera čokalija po svome, zato sam prizemljio oba aviona koja im JAT iznajmljuje, nisu ništa plaćali godinama, ja mekan, dobar, ali sad mi je pukao film: ako pustite vladiku, neka vam je halal dug, i evo vam jedan avion gratis, u trajno vlasništvo, neka se ugravira Makedoniji od Velje, meni će biti srce na mestu, ali ako budu terali inat, zna se šta sleduje: sankcije, izolacija, vazdušni udari pa kopnena intervencija do potpunog oslobođenja vladike.

O neposluhu: Karadžić ne sluša rođenu ženu, Sabor ne sluša Borisa Tadića…

Na Kaleniću znam Makedonca kome dok meri leblebije mogu da nataknem džak na glavu i da ga bez opasnosti po okolinu zarobim…

„Ne me fakjaj za guša, kje me nosiš na duša…“

„Ne beri gajle, za našu borbu potreban si živ…“

„Borbu?!…“

„Nego šta! Hvatamo taoce, u Guči je jedna šatra već adaptirana u sabirni logor, tu ćete biti dok naš vladika ne bude pušten na slobodu…“

„Hej, toa e i moj vladika, ma Ljupčo, bre, ovo kje bidne skrivena kamera, a?“

„Nema da bidne, ovo ti je reality show!“

„Kako ona svadba na RTS! Lele…“

„Jeste, samo nema kamera!“

„I kolko vreme kje da mine?“

„Od tvojih tamo zavisi. Ako se Guča završi, a vladiku ne puste, bićete prebačeni u Topčider, u lagum Vojske SCG, gde ima svega za dve godine! Pa kad vladika izađe sa robije, i vi ćete fino iz Karaša…“

„Ama jas sum istoj za toa da vladika nee vo temnica, da živee Srpska pravoslavna crkva, Makedonska nam ne treba, toa e eres, grešna rabota, koj ti je ovo vo škoda?“

„Hrvat.“

„…po majci…“

„Ćut! (Makedoncu): … dok Sabor ne izglasa Deklaraciju o Oluji, biće tretiran kao da je Makedonac!“

RTS kao garant pravilne evolucije

Ko ne plati RTS-u danka, ne imao ni mira ni sanka, deca će mu biti ista Stoja, stići će ih teška kletva moja! Hoćete li porod sa tri čela, s jednom glavom i dva mala tela, zar da Srpčad budu takva fela, ta ovde je sedeo Vučela, pa Komrakov – srpska MENSA cela!

Nagrada za životno delo

Šta sve ne učinismo za naše generale! Ma što za naše, šta sve ne učinismo za generale drugih država! Ta ne samo za generale tuđih armija, šta sve ne učinismo za njihovu nejač koja se pred raljama novog svetskog poretka skuturila u Srbiji, buni među narodima! Kao narod, malo je reći privržen tradiciji (Srbi su, pitajte profesora Nedeljkovića ako meni s pravom ne verujete, rodonačelnici i utemeljivači tradicije), nećemo dopustiti da ijedno vojno lice ma i dve nedelje bude podstanar! Oficir i stan su kao prst i nokat! Od Tita do večnosti! Milošević je naložio Mrkonjiću da u roku od dve nedelje sagradi deset hiljada gnezdašaca za mlade oficire oženjene građanskim licima na službi u JNA, ideja o neraskidivoj vezi između oficirstva i korisne stambene površine nije umrla ni u tranziciji, dapače, i danas, kad se vojska smatra luksuzom ili rudimentom, oficiri moraju biti stambeno zbrinuti, nema vila, daj stanove od sto kvadrata…

I inače blistavi ministar Davinić još je više zablistao objašnjavajući koliko je humano, uzvišeno, zakonito i pravično da Vojska SCG da stan generalu Krstiću, oficiru Vojske Republike Srpske, osuđenom pomalo i za genocid! Temelj stana od 103 kvadrata bio je udaren kad se nije znalo kakav će biti generalov razvojni put! Vojska drži reč, a ako je neko zabrazdio, neka svoje odleži! Ali ako usled dobrog vladanja general bude pušten kući za vikend, gde će?! U hotel, kao general Trifunović!!?

Dalje, ako je nosilac stanarskog prava i osuđen, nije osuđena njegova porodica: zar samohranim članovima Srbija ne treba da obezbedi ni nužni smeštaj?! Novinari, kojima je krivo što niko njima ne daje stanove, hvatahu se za sitnice, jesmo li mi to ipak bili upleteni u bosansku kalvariju, kakve su šanse onih koji nisu osuđeni za ratni zločin da dođu do stana, Davinić ih je vispreno uputio na patrijarha kao da je Njegova svetost na čelu stambene vojne komisije. A mogao je da im saspe u lice: Srbija je upakovala, ukrasila i putem ministra pravde lično ispratila mnogog bosanskog Srbina u Hag, trgujući sestrinim dukatima i seferinima stvarala je sliku vazdušnog mosta Beograd–Ševeningen, potkradana seka nijednom nije jauknula, pa nije li red da joj se Srbija oduži barem stanom za osuđenog generala! Na interfonu i na vratima, eto, neće stajati Gen. Krstić, osuđ. 35 g., pisaće prosto Krstić, a možda će ukućani staviti samo ikonicu, u mesingu ugravirani +, slatki znak da tu konači jedna hrišćanska familija.