Strah nije; strah je akutno adrenalinsko stanje u kome ili napadaš, ili – što je bolje – bežiš. Anksioznost, zebnja (Angst) takođe je produženo stanje, hronično, ali je drugačije, širi pojam od brige. Zebnja je difuzna, briga je konkretna. Briga je, usudiću se da kažem, oblik saosećanja (srpski: empatije), pre svega sa drugima. Ima briga koje se tiču nas samih, ali one su češće pomešane sa zebnjom i strahom. Na primer, Fata koja nosi peglu sa sobom da ne bi brinula je li ostala kod kuće uključena. Ili moj tata koji se vrati sa tramvajske stanice da proveri je li zaključao stan. Uvek bi ga zaključao, a nije bio rasejani profesor; naprotiv, bio je veoma lucidan i pribran profesor. Umro je kao izuzetno zdrav čovek, u snu, od masivnog infarkta. Mislim da je umro od brige; ne mogu da nađem drugi uzrok.
Mislim ponekad da je briga muška osobina (bez obzira na Fatu). Valjda zbog tate, ali i zbog mene samoga.
Evo zašto: muški su, pre svega, opterećeni odgovornošću. To im je nekako fabrički ugrađeno tokom vaspitavanja, pa se posle feministkinje mršte na „muški patrijarhalni“ itd. svetonazor. To dolazi jako rano: jedan od mojih sinova već sa pet godina pokazivao je znake preterane brige za svoje sestre, koje su bile sasvim sposobne da brinu o sebi, hvala lepo. Posle se ta briga širi na: roditelje, mačke, prijatelje, rođake, ljubavnice, žene, vrapce, džez muzičare (dodao bi Džon le Kare), pa sve do brave na ulaznim vratima i Fatine pegle.
Uzmimo – u nedostatku boljeg primera – mene. Ja se stalno brinem, kao i moj tata. Intenzivni nastupi brige (to sam ustanovio) padaju ujutro, dok pijem kafu i budim se; i dok me hvata san. To je blisko stanju depresije (na spisku je bolesti, bez brige, mada ne vidim zašto, ali to je druga priča). Onda se intenzivno brinem za sve i nad svime, ceptim nad svim mogućim nesrećama koje prete da ugroze moje bližnje, naročito bliske i voljene. Otrova meni, bogovi moji, otrova, zavapim; nema mira za sina čovekovog; itd. Racionalno gledano – a to će vam objasniti svaki dokoni statističar od one vrste koja izračunava kolike su vam šanse da vas ubije meteorit – te moje brige teško da su umesne i opravdane. Znam: deca i unuci dovoljno su pametni da ne padnu pod auto; mačka neće pasti s prozora, jer imamo mreže koje tome služe; struja je sigurna, a i vodovod (hvala, Borko!); poklopce ekspres-lonca perem i održavam pažljivo; opasnost od požara ne postoji (mada stalno mislim da bi trebalo nabaviti jedan aparat za gašenje požara); auto je dobro održavan (hvala, Dragane!); oprezan sam vozač; uzdam se u veštinu vozača autobusa, taksija itd., a naročito u avio-mehaničare i letačko osoblje (štogod BIA pričala); opake boleštine statistički su ipak retke, mada se prijatelji razboljevaju; konačno – eto smo još većinom svi živi i zdravi i šta se ja tu žderem i brinem?
Svim racionalnim razlozima uprkos, međutim, ja se i dalje brinem. Dobro: vata me dva-tri puta na dan i posle prođe. Zanimljivo, ali sam se za onih strašnih vremena od 1990. do 2000. brinuo mnogo manje. Mora biti da to ima neke veze sa adrenalinom, šta ja znam…
Ima li leka od brige? Udri (pretvori) brigu na veselje, kaže narod. Da: odvraćanje pažnje uvek pomaže, a alkohol je, kažu doktori, anksiolitik, dakle suzbija zebnju. Ne baš kod svih, dodaćemo, jer ih ima koji se tek onda zarozaju. Uzmi i radi nešto korisno, kažu pametni ljudi, a mračne misli i brige nestaće. Uglavnom pomaže – do trenutka kad čovek legne u krevet, napravi u glavi pregled proteklog dana i (što je još pogubnije) prekonta šta mu je još preostalo da uradi. Ima i drugih lekova od brige; opet onaj Fatin, kad je shvatila da je Mujo brižan jer duguje hiljadu maraka komšiji Ibri, pa je otvorila prozor i viknula: „Ibro, neće ti Mujo nikada vratiti hiljadu maraka!“; pa neka sada Ibro brine.
Ima jedan još bolji, verovatno jedini potpuno pouzdan način. Divna ruska književnica Tatjana Tolstaja napisala je priču čiji bi se naslov dao prevesti sa „Tabula rasa“. Tamo izvesni doktor Ivanov tankom iglom vadi iz pacijenta nešto, za šta shvatamo da je u stvari duša; i posle je sve u redu: nema brige, nema saosećanja; nema duše. Na pitanje pacijenta da zašto je igla tako tanka, doktor kaže: „A je li to vaše veliko?“
