Prvi put dosad, Evropa se za svoju dušu bori u medijskim platformama koje su globalne, van njene kontrole, i koje su konkurenti pretvorili u oružje. Svako sada ima trenutan domet do bilo koga, na mnogo načina, s digitalnim ekranom kao meta-medijem i pikselima kao mecima.
Brend EU je napadnut na razne načine: skrivene, sofisticirane i nelegalne strategije upotrebe podataka za hiperindividualizovano ciljanje publike i profilisanje poruka sa ličnom emotivnom rezonancom; industrijsko kreiranje lažnih korisničkih profila iza kojih stoje „trol farme“, vođene od strane obaveštajnih službi i propagandnih biroa, kojima se sada pridružuje i armija sve inteligentnijih automatskih „botova“; emotivne i senzacionalističke „vesti“ s lažnim ili obmanjivačkim sadržajima; portali štampanih medija i TV kanala, strogo kontrolisani od strane političkih faktora i s isključivim ciljem pumpanja propagande i konfuzije u svetski i domaći informativni prostor.
„Ovde se ne radi o tome da će jedan onlajn nalog da promeni nečiji pogled na svet“, kaže Pomerancev, „već da masa takvih naloga kreira novu veštačku (erzac) normalnost.“ Tako se razbija informativni prostor, publika odustaje od traženja istine u haosu, u napadnutim zemljama se pojačavaju socijalne i političke tenzije i društvo se cepa u frakcije. „Ništa nije istina, i sve je moguće“, kako kaže naslov druge Pomerancevljeve knjige…
Tehnologija ove nove propagande je usavršavana godinama, ali Pomerancev navodi jedan ključni momenat. „Izvor Života“ (Lifespring) je bio popularan američki program za „životni trening“ koji je bankrotirao devedesetih godina prošlog veka kada su ga bivši polaznici tužili za manipulaciju i psihološku štetu. Baziran na kombinaciji NLP-a i Geštalt terapije, program je postao omiljena „modla“ za kreiranje državnih TV programa u mnogim zemljama EU periferije, kao i u samoj Rusiji. Sekvenca je interesantna: ljudi se prvo masivno zbune kako bi im palo kritičko razmišljanje, stare traume (u ovom slučaju, kolektivne) se beskrajno ponavljaju da bi se razvio strah i osećanje poniženja, a onda se „podignu“ i programiraju za poslušnost obećanjem uspeha i podsećanjem na to ko taj uspeh može da im donese.
To je, naravno, u državnom slučaju, Vođa. „Vesti su tamjan kojim mi blagosiljamo Putinove akcije“, citira Pomerancev reči nekih državnih TV producenata, „čineći ga predsednikom.“ Jedna velika emocija koja vezuje sve, „jedan prsten da vlada svima“…
Brend rečnikom: konkurenti imaju bolju komunikacionu strategiju za svoj „proizvod“, ne zato što je bolji, već što su našli način da podriju narativnu koherentnost Brenda EU. Konkurentski „mentalni udeo“ (share of mind) počeo je da raste, a sudeći po rastu populizma u EU, i „tržišni udeo“ (market share). Jedino strateška, orkestrirana, koncentrisana i dobro finansirana akcija čitavog Brenda EU može da napravi branu ovom rastakanju percepcije.
Brendu EU treba bolji „proizvod“, bolje ispričan.
Naivno iskušenje, već pokazano nekoliko puta u reakcijama raznih EU zvaničnika, jeste da se lažima i obmanama suprotstavi samo činjenicama. Da je „istina dovoljna sama po sebi“. Iako za poštovanje, to je razmišljanje 20. veka. Istina jeste najbolje oružje, ali samo ako je emocionalizovana i dramatizovana. Ako je bolje ispričana. Ali Brend EU to trenutno ne radi.
Balkanski narodi su narodi priče. Činjenice malo znače u našim glavama, višedecenijski zbunjenim nemilosrdnom državnom propagandom, ratovima i faktičkim neiskustvom sa civilnim društvom. Priča nam je uvek bila važnija od stvarnosti. Zoran Đinđić je tragičan primer: ispljuvan od svog naroda ranih 2000-ih, uprkos povećanju penzija 18 odsto i plata 30 odsto. Priča uvek pobeđuje informaciju, fantazija uvek pobeđuje stvarnost, jer se bazira na emociji.
Šta Brend EU, onda, može da uradi na tu temu, u praksi, na svakodnevnom nivou?
O tome, u sledećem nastavku.
(nastavak u sledećem broju)
