Sve što sam pre rata, za onih naših prvih života, znao o Tuzli moglo je manje-više stati u onu floskulu o „gradu soli“; obaška sam znao za stadion u Tušnju, to Opšte Mesto naših pradavnih nedeljnih popodneva iz ušuškanih aistorijskih vremena poznog titoizma („nedjelja popodne, nogometni dan“, dobro kaže Štulić B. Johnny): sećate se dobro onih kombinovanih radio-prenosa Prve savezne lige, i neobično uzbudljivog „derbija začelja“ Sloboda-Osijek, uz poslovično reportersko unjkanje „u Tušnju teče osamdeset i peti minut, i nula je nula“… Ima li još nešto? Hm, u vojsci sam upoznao Sašu & Nermina, dvojicu simpatičnih Tuzlaka od prave gradske raje, kao i nešto onih živopisnih likova „od Tuzle“, pa sam preko ovih potonjih nažalost saznao za bizarni zvučno-kulturološki fenomen nazvan Kalesija sound… I to je manje-više to.
A onda, jednog muljavog novembarskog dana 1991. godine, dok je u Hrvatskoj besneo rat a u Srbiji pandemijska glupost, neka me je nevolja o kojoj ne želite ništa da znate naterala da se u ratno nedoba zaputim iz „mračnog i sramnog“ (op. cit. sv. Justin Ćelijski) Beograda u zamračeni i takođe sramni Zagreb, u kojem bi tih predugih ratno-pozadinskih noći poneko (kao porodica Zec) umeo da omrkne a da potom nikada ne osvane. Enivej, direktno se više nije moglo putovati jer su između „Srbije koja nije u ratu“ i Hrvatske koja bezbeli jeste, postojala još samo vrednim trudbeničkim rukama zasejana minska polja, a preko Mađarske nisam mogao jerbo nisam imao važeći pasoš. Preostala je, dakle, samo Bosna, tada jošte skoro pa nadrealno „mirna“: genijalci iz komšiluka, a bogami i iz susjedstva, još su se predomišljali kako da joj najbolje zakrenu vratom, po mogućstvu tako da je najviše zaboli i da se – ako uopšte preživi – od toga nikada ljudski ne oporavi. Nakon nešto raspitivanja, ustanovio sam da je najbolje ići preko Tuzle: do tamo jednim autobusom pa odatle drugim, pravo za Agram, pa kom opanci, kom obojci! I zapravo, sve što pamtim iz možda dvočasovnog nervoznog tuzlanskog interregnuma jeste konfekcijska Autobuska stanica i nešto njene socrealističke okoline, s mukom dopijena flaša-zidaruša mlakog i prilično groznog tuzlanskog piva i… novinski kiosk. A na pultu ordinarne tuzlanske trafikuše kočopere se, nuto đavla, „Politika“ i „Vjesnik“ jedno do drugog; scena koja kao da mi je došla pred oči iz jednog tada još sveže, ali već vrlo definitivno i neopozivo Bivšeg Života. Prizor tako „običan“ a već u tom času suštinski nemoguć, direktno avetinjski, zombijevski. Prizor koji ne može da bude, jer ako jeste, onda smo se džaba koljuckali po kućama, a i šire. Tja, uostalom, nije dugo ni potrajao, ponajvećma voljom onih koji su baš tu „Politiku“ i baš taj „Vjesnik“ kontrolisali i sistematski punili mentalnim nusproduktima svojih besramnih trbuhozboraca.
Prvi sam put „posle rata“ bio u Tuzli u novinarskom konvoju koji je pratio Đorđa Balaševića na dobro poznati „koncert dobre volje“ u Sarajevu. Tuzla je u međuvremenu, tokom rata, iznikla u simbol „grada tolerancije“ u kojem vlast „drže multietničke stranke“, i koji se „odupro nacionalističkom ludilu“ etc. Jakako, odviše bi lako bilo dokazivati da to u svemu „nije bilo baš tako“, da tu ima, jelte, „elemenata propagandističke idealizacije“ i tome slično; samo, znate, takve stvari neću (alo, bre: NEĆU) da slušam iz gadnih usta onih koji su i od takvih standarda – pa ma koliko bili krnji – bili beskrajno daleko, tj. beskrajno ispod njih! Jer im je što je moguće savršenija etnička čistota bila i načelni ideal i praktični program, i još su se dičili time.
Pa dobro bre, Pančiću, „zašto je sve ovo važno“, i koga je briga za tvoje memoarske fragmente?! Ma jašta da nije važno, ionako ništa više nije važno, ako ćemo pravo. Te mi krhotine sećanja služe samo zato da nekako bolje prispodobim – a i da čitaocu moguće nekako dočaram – šta se to zapravo dogodilo pre neki dan kada je (beo)građanka Fahreta Jahić – poznatija kao estradna personality Lepa Brena – zapevala u Tuzli, kao i gde i kome je to ona zapravo došla. Jerbo to kao da mnogima nije jasno, kao što ni nekima „tamo“ nije jasno šta ona ima da traži kod njih. Jer, šta je zapravo Fahretu J. dočekalo u Tuzli, i pokušalo da spreči njen koncert? Lokalni mentalni naslednici onih istih pogibeljnih „Politika“ i „Vjesnika“, koji su galamili i bacali verbalne pomije na „izdajicu roda svog“ i „beogradsku četnikušu“ koja da je za vreme rata „podržavala agresora“; kada je građanka Jahić, pak, trebalo da se vrati ovamo, dočekana je salvom beogradskih tabloidnih izlučevina jer je, zamislite strahote, sa suprugom položila venac na spomenik Tuzlacima izginulim od „srpskog fašističkog terora“. Ovo je silno najedilo ovdašnju namnoženu parapatriotsku ekipu, vazda spremnu da zasmrdi gde god i kome god treba. A šta je tu zapravo greh? Zar odati počast žrtvama? Ma ne – kaže spomenuta Ekipa – problem je u formulaciji. Ma nije moguće? Pa dobro, ako je tako, predlažem tuzlanskim vlastima da načine gest dobre volje, i da preformulišu tekst na spomeniku, koji bi ubuduće bio posvećen žrtvama srpskog antifašističkog terora…
Nemam nikakvih iluzija o estradnoj menažeriji svih vrsta, iz svih krajeva rahmetli SFRJ: u boljem slučaju sve je to prodeveralo kroz devedesete cvrkućući kako se „ne bave politikom“ i najstrože pazeći da se nečim ne zamere „mesno nadležnim“ vlastima, a bogme ni svojoj mahom priprostoj i debelo zaluđenoj publici. A ako se ponegde baš „moralo“, nisu bili s raskida ni da daju poneku žešću patriotsku izjavu ili da se slikaju u maskirnoj uniformetini sa oznakama one Naoružane Bande koja trenutno drži vlast u njihovom kraju. Po svemu sudeći, nije ni Pretty Brena u svemu tome ostala posve nedužna. Pitanje je samo: ko može da joj sudi? Gori ili bolji od nje? E pa, ovi prvi ne mogu, a ovi drugi neće! I tačka.
A vesele Tuzle što se smatra, nadam se da joj je pivo sada bolje, a i da je nabavila još koju kozu pored one koju je, jadnu, svu već izmuzla; i takođe znam – video sam – da joj štampa od svake fele i dalje landara po kioscima. Možda sam naivan, ama mi se čini da je to neotklonjivo dobar znak, i da Oni ipak nisu pobedili. A ko su to Oni? E pa, Oni su svi oni koji se najradije predstavljaju kao Mi, svi ti, dakle, ponosni uzurpatori prvog lica množine! I valja svakom čestitom čeljadetu vazda pisati, govoriti i pevati njima uzinat, pa neka puknu.
