Ko li ono beše, da li Duško Radović, autor one briljantne cinične opaske kako će „u komunizmu svi živeti u Beogradu“? Taj „komunizam“ iz dirljivo naivnih projekcija nije se nikada dogodio, ali danas fakat kao da „skoro svi“ žive u Beogradu, pa je grad narastao na neizdrživih i neodrživih skoro milion i dvesta hiljada stanovnika (mada nema Beograđanina koji bi mu odoka dao ispod dva miliona, a i dva i po se već spominju regularno k’o dobar dan). U toj se zdudanoj i napljeskanoj masi Čekača Komunizma koja je razvalila kapije grada i nahrupila unutra, pre dvadeset i koju godinu bio našao i dotadašnji građanin Kragujevca Nikolić Tomislav; ma znate ga, to je onaj što predsedava jednom ruskom gubernijom u nastajanju – eto kako je daleko u životu dogurao. Mada mu početna životna faza – prvih šezdesetak godina – nije bila ni približno toliko obećavajuća. Eto, nikada ne potcenjuj šanse čoveka koji je čvrsto rešio da uspe u velikom gradu.
Kako god, ona bi doskočica o ostvarenju komunističke utopije kroz život u Beogradu zahtevala izvesnu doradu. Jeste, „svi“ će živeti u Beogradu, ali oni koji su zaista uspeli u životu živeće ne bilo gde u Beogradu nego – na Dedinju. E, u ovoj stepenastoj dijalektici sam Beograd mu dođe kao „prelazna faza“, dakle kao socijalizam; komunizam pak nastupa nastanjenjem na Dedinju, brdu bez povratka (naime, dalje odatle se nema kud – ili na onaj svet kao Tito, ili u zatvor kao Milošević). Verovatno ste shvatili na šta ciljam: Tomislav je Nikolić pre neki dan postao stanovnik vile u Užičkoj ulici i tako uplovio u svoj lični, privatni komunizam (o javnom trošku, doduše, ali to je valjda u komunizmu normalno).
Ne mogu da odolim da ne napravim malu digresiju. Priča tako Dobrica Ćosić zagrebačkom publicisti Darku Hudelistu kako je godine proste 1979, iznuren bukom centra grada, skuckao parice za kupovinu kuće u uličici između Tolstojeve i Užičke, cijena sitnica, ali nikako nije mogao pravno da dođe u njen posed jer su mu vlasti postavljale neke nadrealne administrativne začkoljice. Nisu, kaže, hteli da mu dozvole da se naseli na elitno brdo i postane Titov komšija (bož’meprosti, kao da bi pisac noću preskakao ogradu i zaskakao Jovanku, brao Titove mušmule ili davio paunove). Na kraju mu je u susret izašao makedonski komunistički baron Lazar Koliševski, koji je Dobrici dugovao staru uslugu, te „uhvatio“ Tita u dobrom raspoloženju, pa je ovaj na koncu ipak izdao, khm, građevinsku dozvolu za piščevo useljenje. I koliko sledeće godine preminuo. Pre koju godinu, pisac je prodao kuću i vratio se u centar, možda time dokazujući da ima života i posle Dedinja. Ali to još treba naučno ispitati.
Enivej, zašto mi je sve ovo zanimljivo? Najpre, sećam se one fertutme kada je gradska vlast nazvala novobeogradski bulevar u kojem je skromni Nikolić životario stešnjen u dvestotinak kvadrata (mali znak pažnje od građanki i građana Republike Srbije) po Zoranu Đinđiću, a Nikolić i stambeni mu sapatnik Vučić krenuli da bogoradaju i prete da će se demonstrativno iseliti sa bulevara „zagađenog“ imena. Pa se onda to bilo odužilo u beskraj, a Slaviša Lekić iz nedelje u nedelju u kolumni u Danasu odbrojavao dane od Nikolićevog iseliteljskog obećanja-pretnje. Posle je vuk pojeo i magarca i celu tu priču, Nikolić je i dalje živeo negde na NBG, i tako sve do ove dedinjizacije.
Nisam sklon populističkom egalitarizmu, i svejedno mi je gde predsednik države živi. Može i na Dedinju. Ali, ne bi li to trebalo da smeta biračima ljudi kakav je Nikolić, jer baš se njima čini da veruju u neku vrstu egalitarizma, a ovi im se zauzvrat kunu da „neće na Dedinje, kao oni lopovi“, sve dok na koncu ipak ne odu, obično pod izgovorom bezbednosti? Pokojni se Đinđić dugo opirao da pređe tamo gde bi ga, kao, mogli bolje čuvati, na kraju je ipak prešao, ali mu to glavu nije sačuvalo. Tadić se dugo motao po Dedinju u bizarnom svojstvu nekakvog predsedničkog podstanara, šta li – a tamo će negde i ostati, samo što će mu stranka plaćati kiriju. Kuku, a šta li će biti ako ga Đilas & co. razvlaste, ko će mu plaćati režije?! Jedino je Koštunica, od novijih Gospodara Srbije, odoleo Dedinju, to mu se mora priznati – a nije nepoznato da mu ja malo šta priznajem…
A kad se već toliko motam po Dedinju i okolini… Jednom sam i ja živeo tamo, preko godinu dana – kao vojnik JNA, u topčiderskoj kasarni. Među mojim sivomaslinastim drugarima i sapatnicima beše i jedan Dule, momak iz gradića u zapadnoj Srbiji, ni po čemu bitno različit od nas ostalih, osim po izvesnoj vrlo uočljivoj privilegovanosti. Bio je bataljonski „poštar“, što je značilo da uglavnom nije radio ništa: doneo bi nam pisma i to je sve, mo’š misliti. Ništa straže, dežurstva, požarstva, tereni i ostala sranja. Ne znam da li je ikada uopšte obuo čizme… Dozvola za izlazak u grad – razume se, permanentna. Ali, sve je to mila majka prema glavnoj stvari: dečko je imao na raspolaganju stan na Slaviji, samo za sebe! Otkud sve to, nije (mi) bilo baš najjasnije, mada nije bilo sumnje da je nekakav „Guzonjin sin“ iz one pesme, ko god bio taj Guzonja. Neki socijalistički direktorčić, kanda. Inače, mimo tih statusnih stvari za koje nije bio ni zaslužan ni kriv, Dule je bio zaista sjajan momak, ne bih ama nijednu lošu reč mogao reći o njemu.
Četvrt veka nisam znao baš ništa o Duletovim post-JNA whereabouts. Onda ga pre godinu-dve slučajno spazim u nekim novinama: gle, pa to je moj drugar Dule, u svojstvu predsednika nekog provincijskog fudbalskog (?) prvoligaša! A sada odjednom uhapsiše onog Guzonju, a s njim i Duleta, Guzonjinog sina, i optužiše ih za neke silne zamračene pare, šta li, pune su ih naslovne strane. Eto šta ti je život ozračen Dedinjem – čas si na vrhu, čas na dnu, i ispod! Možda bi bilo bolje da je siroti Dule ostao poštar, onaj pravi, civilni. Nije neka raskoš, ali se odlično spava.
