Što je neko društvo demokratski zrelije, što je neka kultura samosvesnija i emancipovanija, to je manje tabua i „svetinja“, i to im je slađe s preostalim se bagažom od te vrste nemilosrdno obračunavati, ne iz kakvog sadističkog poriva, nego iz puke preventivne samoodbrane: ako se, makar i u potaji, nastavi s uzgajanjem represivnih tabua u ime preživelih vrednosti i standarda, pre ili kasnije krenuće kontraofanziva onih koji imaju načelni, fundamentalni problem s ljudskom slobodom.
Odrastali smo u društvu prepunom tabua, mahom ideološke naravi. Odmenili su ih tabui „patriotske“ vrste, još gori, jer su barem latentno ubilački. Koliko nam je samo otvaralo i um i srce kad bismo gledali kako se, na primer, Montipajtonovci genijalno i bespoštedno šale na račun tradicijskih, „državotvornih“, klasnih i ostalih uvreženih vrednosti i svetinja konteksta u kojem su formirani: monarhije, vojske, policije, aristokratije, pompeznog maloengleskog samozadovoljstva! Na račun vlastitih državnika, vojskovođa, klasika i bardova, vascele imperijalne istorije, na račun mitskih britanskih ratnih pobeda, čak i one istorijski i moralno najnespornije – nad Hitlerom…
Čemu ovaj i ovakav uvod? Pojma nemam… Nego, sad se nešto prisećam kako sam pre godinu-dve u NHK Ivan Zajc u Rijeci gledao famoznu predstavu Olivera Frljića u kojoj glumica Nika Mišković, gola, ali s hidžabom na glavi, iz vagine vadi hrvatsku zastavu. Bilo je to bogznakako skandalozno, ponegde su izbijale žestoke demonstracije zbog te i sličnih scena, mada ne i u Rijeci, Rijeka je ozbiljan grad, u miru sa sobom i drugima. Nemam predstavu šta je toliko ljutilo iznenagjene i uvregjene – u čemu je problem s bezazlenim malim orošavanjem jedne zastave? Šta je uvredljivo i „nečisto“ u tome? Kanda bi jedino dr Frojd, ako bi pregledao pacijente koji su zapadali u histeriju pred ovom scenom, imao odgovor na to pitanje.
Zašto sam se, pak, ovoga sad setio? Nemam pojma. Nego, čitam ovih dana kako se nadigla izvesna moralna panika jer je na nekom festivalu u Leskovcu, u predstavi „Pad“ Kokana Mladenovića, glumac Branislav Trifunović navodno pocepao zastavu Srbije. Pa bi neki da mu sude zbog toga, jer da je počinio krivično delo protiv ugleda i simbola Republike Srbije. Neki nadobudni fiškal u izjavi za kad-kažem-novine, mrtav ozbiljan čak detaljiše i popuje: ako je glumac to uradio samovoljno onda ovo, a ako je postupao po instrukcijama reditelja onda ono… Najbizarnije od svega je što se opisan čin nije ni odigrao onako kako je o njemu (u fake news maniru) izveštavano, jer Trifunović u predstavi sa zastavom nema nikakav kontakt, nego je to jedna devojčica rašije da od nje napravi sebi haljinu… Što je, uzgred, svakako jedan od načina da od zastave napravite nešto korisno.
U vezi s tim, gle, prisećam se i kako je, tamo negde u sumrak „petooktobarske republike“, taj isti Oliver Frljić u Ateljeu 212 režirao predstavu Zoran Đinđić, a u kojoj je igrao i taj Branislav Trifunović, a upravnik pozorišta beše taj Kokan Mladenović, a u predstavi je glumica Tamara Krcunović glumila da povraća po jednoj tkanini koja je glumila da je zastava Srbije, pa su tim povodom neke rodoljubne persone teatralno padale u nesves’, ali pretnji pravnim posledicama koliko znam nije bilo, jer ipak je to bilo vreme nenarodnog režima…
Nego, vratimo se mi aktuelnom tzv. slučaju. Nije tu poenta je li Trifunović stvarno „pocepao zastavu“ ili nije. Cepao – ne cepao, na isto mu dođe: najpre, on je ionako targetiran kao jedan od dežurnih „izdajnika“, jedan od onih koji bi pred najgorim ološem ove zemlje imali uvek iznova polagati ispit iz patriotizma kao specifično sadističke forme „lojalnosti“ poretku. Niko sa zrnom časti to neće raditi; razume se da je i Trifunović s gađenjem odbio takav „zadatak“. Razume se i to da zbivanje na pozorišnoj sceni, tokom – da prostite – izvođenja umetničkog dela, ne podleže istim pravnim niti moralnim standardima kao ono u „običnoj“ stvarnosti; da nije tako, svakom bi se glumcu koji igra Hamleta sudilo za ubistvo. Zašto mu se ne sudi? Zato što je Kralj zapravo živ, a to i nije baš „pravi“ kralj nego građanin angažovan na poslovima i radnim zadacima pozorišnog glumca, kao što ni pištolj nije pištolj a ni zastava nije zastava, nego scenski rekvizit. Bude čoveku malo i neprijatno što mora odrasle i obrazovane ljude da obaveštava o tako notornim stvarima, ali eto.
Naposletku, jasno je da su ovde veselo neznanje, kulturna neupućenost i bahati primitivizam samo iskorišćeni kao zgodno pogonsko gorivo za pokretanje veštački izazvane moralne panike. Pravi cilj ovakvih serijskih svinjarija je permanentno držanje društva u strahu i zaptu, večito sumnjičenje svih koji imaju kritičke primedbe na Vladara i dvorjane i na (anti)sistem njihovog vladanja da su zapravo protivnici i mrzitelji svega-što-je-naše, u ovom slučaju „svega srpskog“, što je jedna od najodvratnijih frazetina u opticaju, i čim uočite nekoga da je koristi za targetiranje ljudi možete slobodno smatrati da ste na delu videli preispoljnu hulju i amoralnu ništariju. A kada već ugledate preispoljnu hulju i amoralnu ništariju kako obavlja prljave denuncijantske posliće za ovaj i ovakav režim, nećete se valjda iznenaditi i zgroziti kao da ste videli govno na princezinoj cipelici? Naprotiv, sve je na svom mestu i svi su baš tamo gde treba da budu, u ulogama koje im najbolje leže.
