Botulizam sa adresom

Nekada je to izgledalo ovako: objaviš tekst u novinama, pa se desi, ne baš odviše često, da u nekom od sledećih brojeva odreaguje neko ko se s tvojim “tezama” ne slaže, ponudi kontraargumentaciju – onako i onoliko koliko ume i koliko mu znanje i pamet dozvoljavaju – a sve to potpisan imenom i prezimenom; dugo je čak bio običaj da se objavljuju i pune adrese stanovanja polemičkoj kavzi radih čitalaca (btw, u Sloveniji to rade dan-danas)! Da, da, one koje ne glase “gmail.com” nego npr. “ulica Borisa Kidriča 63, II sprat, Ćićevac”!

Onda ti tom nekom odgovoriš ili ne odgovoriš, a u prvom slučaju imamo tzv. polemiku. Mnoge polemike, naročito one među piscima, bile su najuspelija imitacija živosti, pluralizma i slobode mišljenja u ono politički sivo vreme.

Podrazumevalo se: nema ličnih uvreda (dobro, među piscima, ponekad…), nema banalnih obeda tipa komentarisanja navodnog ili stvarnog ličnog izgleda (ružan, matora, debeo, grbavac…) ni nedajbože pretnji. Nema rovarenja po privatnom životu takođe. Ako se bilo šta od toga nađe u pismu nadobudnog polemičara, urednik ga zafrljači u kantu za đubre, odakle ne izlazi pre dugog konačišta na deponiji.

A onda je došao internet, pa na njemu blogovi, pa forumi (ili obrnuto?), pa društvene mreže… Ne smem ni da pomislim šta će tek doći. Svaka hulja i svaki retard – a najbolje je ako je iskombinovano – može ne samo na ravnoj nozi da se raspravlja s bilo kojim Teslom ili Ajnštajnom današeg vremena, nego može još da mu docira s visine o bilo čemu o čemu realno nema ni najmanji trag pojma, ili da mu se podsmeva zbog, šta znam, niskog rasta, da ga proziva zbog porekla ili da mu preti da će se razračunati s njim, evo, samo da odnese tetki lek.

Bilo je verovatno neminovno da se to u početku privatno, besplatno i hobističko iživljavanje Niščih nekako “industrijalizuje”, da se do tada slučajni, atomizovani pojedinci sa srodnim posebnim potrebama, od kojih svako bazdi iz svoje mišje rupe, nekako organizuju i da postanu deo nečega šireg, nečega većeg od sebe (doduše, sve je veće od njih). Tako su nastale tzv. farme botova, u raznim oblastima, ali ponajviše u politici. A pre svega u najkvarnijoj politici, onoj koju vode autoritarne, populističke i kleptokratske vlasti, kojima je slagati i ukrasti lakše nego poljem preći. Srbija se, ima tome jedanaest godina, najela bunike i odlučila da ubuduće – pa dok joj ne izađe na nos – gaji upravo takvu jednu vlast, a vlast se, dakako, odlučila da “botulizuje” takoreći čitav javni prostor, tako da više nigde niste sigurni da nećete biti zaliveni kofom govana svaki put kad otvorite usta.

Nemojte misliti da se to dešava samo u tzv. režimskim medijima, tabloidima, fejsbucima i tviterima pod njihovom kontrolom… Naprotiv, većinu najogavnijih uvreda, kleveta i pretnji na svoj račun video sam na Fejsbuku i ostalim nalozima “Vremena” i drugih medija za koje pišem. Kako, tj. zašto je to moguće? Ne znam, recite vi meni. Da li je to normalno? Mensčini da nije, ali možda ja nešto ne razumem kako treba.

Dugo sam, u svojoj naivnosti, mislio da svi ti likovi bez lika koji se nabacuju otpadnim materijama ličnog i društvenog organizma na mene jesu isključivo individualni slučajevi muke i bede duha jer mi je izgledalo nekako neverovatno da bi bilo koja država, pa čak i ova i ovakva, trošila svoje resurse na primitivno ogađivanje jednog marginalnog novinskog kolumniste koji nikakvoj vlasti ne može biti konkurencija, jer neće, niti stvarna i neposredna opasnost, jer u najmanju ruku ne može. Ali, biće da sam bio u krivu. Njihova opsesivna, patološka potreba za prepokrivanjem javnog prostora takva je i tolika da i mnogo marginalniji tipovi od mene imaju svoj “stalni eskort”.

Otkriće, dakle, BIRN-a o hiljadama botovskih naloga pod kojima za posao, platu i ostale dražesne životne pogodnosti klijenti vladajuće klike i zaposleni u državnim i javnim institucijama šire botulizam i stvaraju bolestan privid da je većina onlajn Srbije to što oni protežiraju i takva kakvom oni nju i same sebe prikazuju, veoma je dragoceno, ali tek utoliko što fejsbuk/tviter/gmail anonimusima iznova, kao u romantično analogno vreme, daje ime i lik, pa čak i adresu: evo gde je opet izronio onaj baja iz “ulice Borisa Kidriča 63, II sprat, Ćićevac”, osim što mu se ulica sigurno više ne zove po Borisu Kidriču, a po kome ili čemu se zove, možda ne bih ni voleo da saznam.

A možda bih voleo bar da upoznam nekoga od takvih, iz čiste antropološke radoznalosti? Zapravo, ne. Nema tu ničega vrednog proučavanja. Još preciznije: nema tu ničega. Sve što to proizvodi je zvučni i olfaktivni efekat prdeža iz dupeta čiji se vlasnik pravi da ne zna šta mu dupe radi. Provetriš, dakle, javni prostor, i sve je opet u redu.

Doduše, uvek postoji i alternativa: da se svi pogušimo u smradu podlosti. Ako smo nju izabrali, za sada nam ide sasvim dobro.