Na HRT-u ovih (tje)dana ide serijica Crno-bijeli svijet, koju redovno pratim, prevashodno iz sentimentalnih razloga: smeštena je u godinu 1980., najviše u Zagreb; nedaleko odande, u Ljubljani, mesecima umire Drug Tito; prethodno je iz istog grada, kao i iz Rijeke, na osetljive mlade duše navalio specifični SFRJ pank, a iz Zagreba, te ubrzo i iz Beograda, takoreći u živom prenosu, te sezone 1980/81. dolazi nam novi val/talas. I sve je u seriji, dakako, obavijeno ozračjem Starog koji/koje umire, i Novog koje dolazi, koje je u vazduhu i u zraku, kondenzuje se i materijalizuje na naše oči… Elem, valja se tome nekako prilagoditi ako ne želite da vas vreme pregazi.
Ima, dakle, momenat u jednoj epizodi, usputna klinačka konverzacija, kao, jedan je načuo da Bijelo dugme – tih godina pojam vrha mejnstrima i oveštalih rok dinosaurusa – sprema novu ploču koja će muzički, a i imidžom benda, biti „skroz novovalna“, a drugi mu odvraća da je to nemoguće: „Ma daj, pa zamisli samo da Bebek obrije one brkove, na šta bi ličio!“.
Fora je, naravno, u tome da gledalac dolazi iz budućnosti, i on zna na šta će Bebek uistinu ličiti bez brkova, jer naravno da će se svih petoro izvršilaca sviračko-pevačkih radova u najprofitabilnijem sarajevskom OOUR-u uredno obrijati & podašišati, nema šale i vrdanja kad poslovođa Brega nešto naredi… I tako se Bijelo dugme uistinu ukrcalo na taj new wave voz đipivši na zadnju platformu, i nije da na toj njegovoj „novotalasnoj“ ploči nema dobrih pesama (moji favoriti: Lova i Hotel motel), ali budimo razumni: vešti trgovac Bregović samo je hteo da bude „u trendu“, ali Bijelo dugme je Bijelo dugme, i s Novim talasom suštinski nije imalo nikakve veze, niti je uostalom trebalo da je ima, iz elementarno razumnog razloga: ne možemo svi da budemo sve, niti svima sve pristoji. Ko sistematski prenebregava ovu elementarnu istinu, opasno rizikuje da ispadne glup u društvu.
Borislav Borko Stefanović, univerzalni funkcioner Demokratske stranke, nekada je i sam bio panker (doduše, negde trećeg-četvrtog naraštaja), svirao je neko vreme u Generaciji bez budućnosti, jednom od najboljih pank bendova Novog Sada, istorijski „najpankerskijeg“ grada istočne polovine SFRJ. I to je sasvim u redu. Pitanje je samo je li iz te rane faze svog dijalektičkog razvoja nešto stvarno naučio…
Nakon niza drugih soliranja u DS-u (zanimljivo je, bajdvej, kako u Đilasovo vreme nije iskazivao potrebu za solo deonicama, nego je poslušno pumpao bas u pozadini…), Borko S. poslednjih se nedelja pročuo po ponešto bizarnoj inicijativi da bi Demokratska stranka trebalo da povrati svoj navodno zagubljeni politički identitet – obaška i poverenje potencijalnih glasača – oštrim zaokretom ulevo, a na tragu grčke Sirize. Jer, to je, je li tako, jedan progresivan evropski trend (takoreći, novi talas…) kojem bi se valjalo priključiti („brijem bradu, brkove, da ličim na Pankrte“), a kad mogu Grci zašto ne bismo i mi, a kad je već tako zašto se DS ne bi strateški samopostavio na čelo tog talasa, zašto da nam neki balavci ukradu show…
I stvarno, zašto ne bi? Pa, samo iz hiljadu razloga, koji se svi slivaju u jedan: stvarnost nije isto što i fantazije malog Perice. Za početak, srpski i grčki kontekst bitno se razlikuju. Neki su njihovi problemi, dakako, slični, no većina nije. Jug „stare Evrope“ (uz Grčku tu su Španija, Portugal, Italija…) ima i bitno drugačiju političku istoriju i nasleđe od „nove Evrope“, tj. „postkomunističkih“ zemalja, čak i onih Grčkoj mentalitetski bliskih. Zato još nema politički relevantnih parnjaka Sirize u balkansko-pravoslavnoj Srbiji, Makedoniji, Bugarskoj ili Rumuniji, kamoli u Češkoj, Poljskoj ili, šta znam, Estoniji, i teško da će ih uskoro biti. Ne bavim se na ovom mestu pitanjem da li je to „dobro“ ili „loše“ – duga je to priča, i nije u fokusu ove kolumne.
Osim tog konteksta, velika je razlika u samim partijama. Siriza je složen, decentralizovan pokret izrazito (to nije nužno isto što i „ekstremno“) levičarskih partija i pokreta, komunističkih, anarhističkih i tome sličnih; ta scena u Grčkoj ima dugu i duboku tradiciju. Bili vi za ili protiv toga, verovali u njihovu „recepturu“ ili ne, morate se složiti da su autentični, jer im praksa logično proističe iz teorije, tj. ideologije. Na drugoj strani, DS je stranka političkog centra, eventualno levog centra, u onom smislu koji ove odrednice imaju u postkomunističkim zemljama – što nije baš isto kao u „staroj Evropi“. DS je otuda stranka kojoj najviše gravitiraju ne nužno materijalno dobrostojeći, ali zato relativno nužno obrazovaniji, prosvećeniji, ako hoćete emancipovaniji slojevi društva. Manje-više sve postkomunističke zemlje izrodile su tokom tzv. tranzicije bar po jednu takvu jaku stranku, i obično ozbiljni problemi s demokratijom u tim društvima nastanu kad takva stranka više nije jaka – pogledajte Rusiju, Mađarsku ili Makedoniju, delimično čak Češku. Takvoj stranci neko temeljitije „levičarenje“ naprosto ne stoji, ona ne ume to da radi, nije tako formatirana, u takvom izdanju ne izgleda verodostojno. Pa, kako onda izgleda? Kao Željko Bebek kad obrije brkove: dobar vokal i dalje je tu, ali mu više ne verujemo jer ne liči na sebe; a nekome ko ne liči na sebe ne biste verovali da je počeo liči na nešto drugo, nego biste zaključili da više ne liči ni na šta.
