Sve do pre neki dan, ogromna većina Srbalja – uključujući, priznajem, i moju malenkost – živela je u blaženom neznanju glede činjenice da svake druge godine negde u Belom Svetu neko dodeljuje nagradu ljupkog imena „Hirošima“. Nagrada se dodeljuje pojedincima i pojedinkama koje „svojim radom u oblasti kulture doprinose dijalogu, razumevanju i miru na konfliktnim područjima“.
Elem, kada je vest o nagradi pukla – spektakularno i razorno poput onoga što je Enola Gay istovarila 1945. nad nesrećnim japanskim gradom – naša se Čaršija naprasno uzvrpoljila, do te mere da su i već ritualne intrige oko NIN-ove nagrade promptno pale u šesti plan. Novčani deo Hiroshimapriset, naime, iznosi sto hiljada američkih dolarskih zelembaća. Džaba trljate oči, dobro ste pročitali! Uf. Koji li je srećnik uzeo muštuluk?! Ono, jeste da je dolar već neko vreme bolešljiv i sklon padu, ali sto hiljada je sto hiljada, kako god okreneš! Da se, recimo, neko setio da to dâ meni, mogao bih, za početak, da platim zaostale račune za struju i infostan. Dobro, od one siće koja preostane nakon plaćanja računa kupio bih još jedan stan, neka se nađe, ‘leba ne traži. Stvarno, postoji li još neka nagrada, hmmm, štajaznam… Nagasaki, ili tako nešto? Ako ima, srdačno se preporučujem, pa ako me se sete – sete…
Šalu na stranu (čuj, šalu?!), ovogodišnja Hiroshimapriset pripala je dramaturgu i direktorki Centra za kulturnu dekontaminaciju Borki Pavićević, i biće joj uručena u Štokholmu 15. februara. E, sad, zašto je nastao sav onaj što kuloarski, što javni Veliki Uzvrpolj u vaskolikoj političko-medijsko-kulturnjačkoj čaršiji beogradskoj? Odgonetka iliti formula prosta je kao klot-pasulj iz obližnje narodne kuhinje: kombinacija za naše megasirotinjske prilike uistinu impresivne sume od sto hiljada zelembaća – mada, bajdvej, svaki srpski prazilučki tajkun druge klase mesečno ulupava mnogo više para na drečavi seljoberski luksuz, džidža-bidže i druge skorojevićke kerefeke, pa to ipak ne izaziva „moralnu paniku“ – i visokoprofilisanog javnog lika i dela Borke Pavićević nužno izaziva ekstremne alergijske reakcije kod ovdašnje materijalno i moralno pauperizovane i fundamentalno dezorijentisane „tihe većine“ i njenih medijskih glasnogovornika, koji tradicionalno lepo parazitiraju na jeftinoći svake moguće vrste. Borka je Pavićević, naime, jedna od onih ne baš mnogobrojnih ličnosti na inače tužnoj i pretužnoj našoj društvenoj sceni (šta god to ovde zapravo bilo) koja ni pre ni posle mitskog 5. oktobra nije pristajala da se utopi u žitku melasu „ekstremnih umerenjaka“, ideologa i praktičara lažnog centra, kako najradije nazivam naše malograđanske inteligente koji se praznoglavo ponose svojom Svetom Ekvidistancom: ne valja im Milošević, ali vala ni ovi što su ga poslali u Hag, da mu Tuđin sudi; „ekstremni nacionalizam“ im je fuj, ali ni dosledna borba protiv njega ne valja, to je samo, pazi bogati, „ekstremizam sa drugim predznakom“. I sve u tom već poznatom stilu, otvorite bilo koje novine, uključite bilo koji radio i TV kanal, pun je „javni prostor“ ovakvih Slavitelja Moralne Tuposti, koji su jedini pravi „mejnstrim“ postmiloševićevske epohe. Borka P. se nikada nije libila da kaže i pokaže da je na Drugoj Strani, da je od tog Srednje Žalosnog Osrednjaštva udaljena gotovo koliko i od zlikovaca iz „starog režima“. I to ni njoj ni njenim sličnomišljenicima nije oprošteno, naprotiv: javno su mnogo više vređani, pljuvani i cipelareni nakon pada Miloševića nego za vreme njegove vlasti, dok je još postojao privid pragmatično homogenizovanog „antimiloševićevskog fronta“, u kojem Zec i Lisica, Vuk i Jagnje marširaju zajedno, pod vijorećom zastavom Otpora.
Iz tog i takvog (polu)sveta, naravno, dolazi prvo ljutnja, a potom zloba, praćena meketom sokačarskog opanjkavanja: je l’ su to taj humanizam i renesansa toliko isplativi?! Da smo znali, i mi bismo dekontaminirali sve u šesnaest! Tabloid A znatiželjno zove Borku P. da je pita „na koje projekte“ će utrošiti tolike pare? A možda će žena da renovira kupatilo, ili da kupi deonice u nekom političkom nedeljniku, ili će naprosto da krcka pare na bozu i tulumbe, šta se to vas tiče? Tabloid B zove Borku P. da je „nedužno“ priupita hoće li pare dati u humanitarne svrhe, kao što bi valjda ti mili i dragi ljudi učinili, samo nikako ne postižu… Sve u svemu, Hiroshimapriset tako postaje idealni nadri-dokaz o postojanju ovde brižljivo negovanog fantoma Antiratnog Profitera, te omiljene vickaste poštapalice lokalnih filistinaca, srećnih što mogu nekako i nečim da se bace blatom na one koji su govorili i činili sve ono što oni sami nisu smeli, ili čak nisu ni želeli, jer su zapravo u bitnim, „strateškim“ stvarima i sami dugo bili na strani Zla (ali potuljeno, umereno!). Ovako nastaje jedna mitska, retroaktivno retuširana Kvaziistorija za utehu i samoopravdavanje svih potkontinentalnih Ništaka: to što je, recimo, Borka Pavićević, zajedno sa svim ženskim i muškim, znanim i neznanim borkamapavićević Beograda i Srbije, pre deset ili dvanaest godina nosila crni flor za Sarajevo, što je govorila u Beogradskom krugu, što je na sve zamislive načine činila sve što je mogla da poveže ognjem i mačem razdvojeno, da otme bar mrvičak prostora Ludilu – sve je to zapravo bilo zato što je znala („javilo“ joj se!) da će jednog lepog dana za sve to dobiti Sto Soma Dolara! U toj i takvoj svesti, ni pisac koji dobije Nobelovu nagradu nije decenijama pisao svoje romane ili pesme iz nekih „uzvišenijih“ razloga, pa čak ni zbog dnevnog preživljavanja – pisanje je, naime, jedna profesija – nego zato što je, spadalo i bekrija, hteo da se dokopa onog dolarskog miliona koji ide uz Nobela. Tako ga Nagrada, umesto da ga uzvisi, samo dodatno unižava u očima ionako nadrndanih filistinaca; može se bar delom oprati od virtuelnog greha jedino ako se odrekne njene konzumacije. Nadam se da Borka P. to neće učiniti: ako ništa drugo, pun je grad dobre boze i tulumbi, a nerviranje Polusveta još je i dodatni, gratis užitak!
