Svima je već na nos izašla ona Marksova dosetka o istoriji koja ume da ima premijerno izvođenje kao tragedija a reprizno kao farsa. Ali, šta da se radi kad je stvarnost stalno iznova potvrđuje? U tom smislu, možda je najbolje započeti ovaj tekst pitanjem hoće li godina 2014. za Vojvodinu biti repriza 1988? Dakako, Miloševićevo „rušenje Vojvodine“ u demokratsko-autonomističkom mejnstrimu percipirano je kao svojevrsna tragedija; možda će reprizna demontaža pokrajine utoliko uistinu žanrovski ličiti na farsu. Ali, kakvu farsu? Onu nakon koje neće ostati ništa. Repriza će dovršiti ono što premijera nije dokrajčila. Nije li to tragičnije od svake tragedije? Štaviše, ovaj put neće biti nikoga čak ni da primi jogurt u lice, a pogotovo neće biti nikoga ko bi taj jogurt zgrabio u letu i promptno ga vratio pošiljaocu. I tako će se završiti jedna priča koja se telila i kilavila četvrt veka, a rezultat joj je na kraju prilično mršav i bedan, po svakom normalnom kriterijumu.
Ova priča, dakako, ima nekolike „aktuelne povode“, ali oni nisu najbitniji u njoj – sve je to starije i dublje od toga. U redu, Ustavni sud Srbije oborio je mnoge ključne postavke Statuta Vojvodine, koji je sam po sebi bio svojevrsna „kamilica“, nešto daleko ispod zahteva klasičnih „autonomaša“. Okej, aktuelna državna vlast povampirenih likova iz „zlih devedesetih“ naumila je da po svaku cenu sruši vojvođansku (demokratsko-ligaško-manjinsku) vlast, što jeste prvorazredna politička svinjarija utoliko što je mandat ovih iz zgrade Banovine pošteno i legalno stečen, ali će se to ipak dogoditi, a sve i da se ne dogodi, desiće se u novom izbornom ciklusu, ako se u međuvremenu nešto senzacionalno ne promeni. E sad, ono što me zanima u ovom tekstu jeste: zašto je tome tako, i zašto kanda ni ne može biti drugačije?
Razlog je samo jedan, suštinski, a taj se onda račva u bezbroj podrazlogčića: Vojvodina se nikada nije vrednosno, svetonazorno i samim tim politički konstituisala, te utoliko ona kao zaseban entitet te vrste ne postoji (postoje doduše njene institucije, ali da bi one bile jake i neoborive moraju se nečim stvarnim puniti!) te se otuda ne može ni politički (od)braniti, a ako pomalo i postojucka, to je sablasno bitisanje relativno lako razvejati, kao svaku maglu.
Šta to konkretno znači? Ovde u priču, komparacije i lakšeg razumevanja radi, valja uvesti Istru, region koji unutar Hrvatske figuriše kao „nešto posebno, drugačije od ostatka zemlje“, nešto što vuče u Evropu, što je dosledno većinski posvećeno „evropskim vrednostima“, demokratiji, toleranciji, antifašizmu, regionalizmu, kosmopolitizmu i ostalim dražesnim stvarima. Drugim rečima, Istra je simbolički u Hrvatskoj ono što je Vojvodina u Srbiji. Ili nije?
Jako je zavodljiva ta paralela, bezbroj puta je korišćena – sigurno ni ja nisam odoleo da se negde poslužim njome – i postala je neka vrsta opšteg mesta, stereotipa koji se ne preispituje, premise za bilo kakvo promišljanje na tu temu. Vojvodina, to vam je Istra na srpskom, ne? Istra, to vam je hrvatski način da se kaže Vojvodina, jamačno? Pa, hajde da vidimo i to.
Od prvih višestranačkih izbora 1990. pa do danas, Istra i susedno joj i srodno područje hrvatskog primorja (grad Rijeka, opatijska i crikveničko-vinodolska rivijera, kvarnerski otoci Krk, Cres, Lošinj…) u kontinuitetu prilično ubedljivom većinom glasaju za leve, levocentrističke, regionalističke i manjinske stranke. Ostatak Hrvatske celih je devedesetih glasao za tvrdo desničarski Tuđmanov HDZ i slične, dok su Istrom sve vreme i na svim nivoima vladali regionalistički IDS a Rijekom i Kvarnerom SDP. Tokom mnogo toplijih posttuđmanovskih dvehiljaditih, Hrvatska je lavirala čas levo čas desno, ali Istra i Rijeka držale su se opet svoga, bez obzira na trendove u ostatku zemlje. I tako to tamo traje već dvadeset i tri-četiri godine bez prekida: sve što miriše na desnicu (makar i uljuđenu, poevropljenu i „reformisanu“, kakav je bio Sanaderov HDZ, koji je šarmirao mnoge sa svetonazorno drugog pola), na nacionalizam, klerikalizam, ksenofobiju etc. nikada nije imalo ni blizu većinski prolaz takoreći nigde u Istri i Kvarneru. Kad je jedno selo u unutrašnjoj Istri izglasalo HDZ svi su ga pokazivali kao osmo svetsko čudo! I nije tako bilo samo na izborima: setite se nedavnog „antigej“ referenduma, koji je žalosno uspeo i u metropolitanskom Zagrebu, ali bogme ne i među „melodijama Istre i Kvarnera“, koje su glasale za slobodu i toleranciju. Svako ko je putovao u te krajeve zna da ne govorimo tek o „apstraktnim“ stvarima tzv. visoke politike nego da se „drugovetnost“ Istre i okoline oseća vrlo konkretno u svakodnevnom životu, čineći ga u svakom smislu lepšim, snošljivijim, plemenitijim. Istra makes a difference, moglo bi se i tako reći, pa makar i zvučalo kao nekakav turistički slogan.
Šta za to vreme radi Vojvodina, nakon što njena autonomija (unutar specifičnog sistema komunističkog feudalizma) 1988. „šaptom pada“? I 1990. i posle glasa za Miloševićev SPS i za onaj skrnavi Šešeljev SRS, ovo potonje u većem procentu nego u „užoj“ Srbiji. Na prvih nekoliko izbora, SPS i SRS osvajaju većinu i u velikim gradovima, uključujući Novi Sad. Izuzetak su jedino mesta gde većinu lokalnog stanovništva čine pripadnici nacionalnih manjina: oni glasaju ili za „svoje“ etnostrančice, ili za vojvođanske regionaliste ili „najrazumnije“ među „beogradskim“ političarima; no etnička većina ih u tome ne sledi, naprotiv. Dvehiljaditih se stanje, gledano kroz izbore, bitno popravlja (delom zahvaljujući i bizarnom izbornom sistemu koji je Milošević smislio za sebe, ali je bolje poslužio njegovim protivnicima), ali u tome se Vojvodina ne razlikuje od ostatka Srbije u to vreme. Pa ipak, čak i tada, radikali (ej: Šešeljevi radikali!) osvajaju gradonačelnički mandat u Novom Sadu, a o provinciji bolje da i ne govorimo.
Šta za sve to vreme rade „demokratski opredeljene“ političke, akademske i medijske elite u Vojvodini? Tzv. autonomaši samo inferiorno i nedarovito kukaju „di su naši novci, vratite nam naše novce“; ne kažem da „novci“ nisu važni i da oni nisu u izvesnom smislu takođe politička stvar, ali ne gradi se politički identitet, čak ni neke stranke, a kamoli neke regije, na opsesivnom lizanju svog šlajpika; to je paorska ili maločaršijska, suštinski svakako pretpolitička pamet i logika. Ta, nije ni ta Istra toliko drugačija od onih „preko Učke“ zato jer ima kontrolu nad svojom kasom (više je nema nego što je ima! I generalno, institucionalna autonomija Istarske županije je znatno ispod vojvođanske, bar ove „statutne“) nego iz razloga drugačijih i suštinskijih! Upozoravao sam ih na sve to još onomad, i devedesetih i ranih dvehiljaditih, ali nisam stekao dojam da me je iko čuo, da se iko uopšte osvrnuo na to, makar i u gnevu. O medijima u Vojvodini bolje da ne trošim reči. O „intelektualnom pogonu“ koji bi konstituisao razliku (ne u „separatističkom“ smislu, nego u istarskom, da tako kažem), takođe je bolje ćutati.
U tom je stanju Vojvodina dočekala maj 2012. i povratak na vlast „starih đavola“, onih koji su lično ili preko svojih stranaka učestvovali u likvidaciji vojvođanske autonomije, a zatim tokom devedesetih u održavanju njenog „stanja duboke ništavnosti“. Jer, upravo je to Vojvodina bila politički u devedesetim: Ništa punjeno Ničim, samo pusta i promajna zgrada Banovine u kojoj nije obitavao niko sa imenom i (bilo kakvim) političkim sadržajem, samo duhovi i sablasti, anonimni čuvari zgrade. Sećam se, dugogodišnji „domar“ te lepe Brašovanove građevine bio je neki Žika, ne onaj pijani komšija Čvarkov Đorđa, nego Smiljanić Žika; posle se taj fino vratio na matičnu funkciju doživotnog predsednika opštine Apatin – eto, takav je to kalibar bio. Milošević je procenio da je taj bio dovoljan, i više uopšte nisam siguran da mu je procena na duži rok bila pogrešna: vratiće se Žika opet u Banovinu, taj ili neki drugi. A tamo će ga s radošću dočekati, željni da se preporuče, i neki od onih koji su devedesetih bili vrlo glasno protiv Žike. Znam ih kao staru paru, gledam ih gde već stoje u redu: ovaj Ugledni Novinar, onaj politikolog, ovaj ovo, onaj ono… A zašto pa i da ne stoje? Od Vojvodine ionako nema ništa, a njima valja sinekurisati na ovu skupoću.
Na ovom mestu je važno suprotstaviti se jednom iritantnom demagoškom opštem mestu: ne, nije sa „povratkom Žike“ problem što ta ili ova stranka smenjuje neku drugu ili treću. Ne, to je zemljotres mnogo većih dimenzija, jer se zbiva u režiji onih kojima, dokazano, Vojvodina nikada ne može biti nešto drugo nego fasada bez ičega iza. Kad već ne mogu („zbog sveta“) da sruše i tu fasadu, što bi s merakom učinili. Uostalom, a šta vi mislite, zašto Istrani ili Riječani drže na vlasti IDS ili SDP tolike puste godine – je ‘l što ih toliko vole? Što ne mogu da zamisle život bez Jakovčića, Kajina, Obersnela, Linića, Milanovića?! Ili što u IDS-u, SDP-u i rodbini nema korupcije, nepotizma, muljanja, lopovluka, nekompetencije etc.? Ma hajte molim vas… Svega je toga, po svoj prilici, ne manje nego ovde. Radi se o nečemu drugom, a važnom: ljudi znaju šta im je prioritet, i znaju šta je kakva-takva političko identitetska i institucionalna brana utapanju u prežalosni i pretužni, postiđujući „nacionalni mejnstrim“. Ljudi su naprosto odrasli, ako tako hoćete.
Jeste, dakle, beda elite bitno doprinela svojevrsnom političkom nestajanju (ili ne-nastajanju?) Vojvodine. Međutim, ona nije ni izdaleka dovoljno objašnjenje. Stvar je mnogo dešperatnija: biće da ovde naprosto nema (dovoljno) „istarske“ ljudske supstance, da je naprosto vojvođansko društvo kao takvo nedovoljno kvalitetno za to. Šta to konkretno znači i kako izgleda?
Postoji stanovit „pozitivni mit“ o Vojvodini, kako unutar Srbije, tako i u širem ex-YU kontekstu, kao mirne, tolerantne i prosvećene sredine. Na nekom sitnograđanskom i pretpolitičkom nivou, to ima poneko zrnce smisla: možda se „severno od velikih reka“ uistinu više persira nepoznatima, dobardaniše se i ljube se ruke, redovnije se baca smeće, čistije su ulice, urednije se plaćaju računi i porezi… Kažem, možda, čak verovatno. Ali, već dve i po decenije, to se uglavnom ne pretvara u politički artikulisanu razliku – kao što se uvek pretvara u Istri i Rijeci! – nego ostaje na tom simpatičnom, ali benignom, urbano-folklornom nivou. Na nivou bontona za početnike i kompulzivnog pipanja za šlajpik, ako hoćete. Od toga, samog po sebi, ne biva političke artikulacije pa onda ni ozbiljnog političkog utemeljenja i konstituisanja, jer iza toga nema nikakvog „alternativnog“ i prosvećenijeg sistema vrednosti koji bi nadilazio nivo pasivnog malograđanskog kenjkanja, dostojnog onog Bernhardovog nesmiljenog opisivanja sterilnih i zlogukih austrijskih zabiti, gde se lično blagostanje i zajednički fašizam tako lepo i prirodno slažu.
Čak ni na nivou političke simbolike u svakodnevnom životu, Vojvodina ne može da doraste dotle da se izbori sa sopstvenim (ili „uvezenim“, svejedno) demonima. Boravim mnogo u Istri poslednjih godina (ne samo u turističkim mestima i ne samo u turističkoj sezoni) i ne sećam se da sam ikada video prežvrljan ili uništen natpis na manjinskom italijanskom jeziku; takođe, „ustaški“ grafiti i slični patološki desničarski folklor vrlo su retki; u Vojvodini, pak, malo-malo pa vidim preškraban ili odvaljen natpis na mađarskom ili slovačkom jeziku ili grafite smrt-ovima-ili-onima, da ne idemo dalje od toga. Gde je, dakle, ta ljudska i društvena supstanca, dovoljno „kvalitetna“ da Vojvodina uistinu i duboko politički „čini razliku“, pa da je onda i voljna i sposobna da se brani pred pokušajima glajhšaltovanja? Gde su te elite koje će iz takvog kvaliteta društva proizaći? Da toga ima, to jest da ga ima dovoljno, valjda bi se pojavilo u ove 23, 24 godine?!
Nema tu više ni tragedije ni farse, samo sveopšta ravnodušnost i nerefleksija: tragičnije od toga ni ne može. Vojvodina će ovaj put biti pokorena trajno, biće suptilno silovana u snu (i zatrudneće!) a da neće ni znati šta joj se dogodilo, niti će imati ko i gde da joj dojavi. Žiko, legendo, pakuj se pa u Novi Sad, ovaj put se nećeš imati rašta ni vraćati u Apatin.
