Bidermajer za Borisa T.

Možda vi toga niste bili svesni dok ste mirno glockali svoj pohovani karabatak u miru božijem, ali tu negde, sasvim blizu vas, prošlog se vikenda odigravala velika drama s potencijalno pogubnim posledicama za sve nas, a možda i za naše potomke do devetog kolena. Ne, hvala bogu, nije umalo došlo do izlivanja ogromne količine toksičnih materija u Dunav, niti do čeonog sudara superbrzih TGV vozova na pruzi Varvarin-Ćićevac (pros. brzina 236 km/h), u poslednji čas sprečenog veštinom mašinovođe. Ne, ne mislim ni na neku svežu izjavu gr. Nikolić Tomislava – njegove su detonacije bile u uobičajenom, rutinskom seizmičkom opsegu, ne preko šest stepeni po Rihteru; dakle, ništa na šta već nismo oguglali. Takođe, Karleuša nije zapevala, Svetlana R. nije filozofirala, Galija nije izdala novi album, Vuk Drašković nije objavio novi roman „koji će baciti sasvim novo svetlo“ na već nešto. Čak je i „Ravna gora“ privremeno okončana. Nije, dakle, bilo lako uočljivih spoljnih znakova neposredno predapokaliptičnog stanja.

Pa, šta je onda bilo, pobogu? Elem, prošle subote Srbija se našla na samom rubu političke, moralne, a možda i ekološke i humanitarne katastrofe, a žarište krize bilo je u Novom Sadu, gde je održana burna i dugotrajna sednica Glavnog odbora Demokratske stranke. Ovaj je događaj (malo preuranjeno) shvaćen kao konačni obračun Đilas Dragana, aktuelnog predsednika DS, i Tadić Borisa, počasnog joj predsednika koji navodno ima ambicije da se vrati na čelo stranke. Šta je bilo – znamo. Šta će tek biti – videćemo, i sigurno neće biti dosadno.

Okej, ali zašto bi se to tako dramatično doticalo nas koji, recimo, uopšte nismo članovi Demokratske stranke? Žuta posla, žute i posledice! Međutim, jok: čitajući i slušajući ovih dana ne samo Đilasa i njegove dođilasnike (to je u redu, njima je to posao) nego bogme i nekolike Ugledne Intelektualce, sve so soli naše sociološke, politološke, analitičke i ko zna još kakve nesputane misli, ispalo je da se nad vaskolikom Srbijom i elementarnim zdravljem srpskog društva bila nadvila užasavajuća opasnost: da je Tadić, naime, „pobedio“ i preuzeo kontrolu nad Demokratskom strankom, ova bi – ja li odmah, ja li nakon vanrednih izbora – ušla u koaliciju sa SNS i „postala prirepak Aleksandra Vučića“, što bi dokusurilo ionako klinički polumrtvu opoziciju. Jer baš to je, navodno, tajni plan Tadića i ekipe; tako bar tvrdi nepokolebljivi opozicionar Đilas Na Prkosima, i veruje mu se blanko, na reč, iz nekog razloga; Tadić to doduše uporno demantuje, ali njemu se ne veruje, valjda isto iz nekog razloga. Metafizika je to.

E sad, recimo i da je tako: ali, šta se to nas Nestranačkih Ličnosti tiče? Političke stranke biraju i smenjuju svoje lidere, a međusobno sklapaju i razvrgavaju koalicione kombinacije, sa ili bez izbora. Uostalom, ako se Tadićeva životna želja i ambicija, nakon svega, sparušila na to da bude novi Vučićev Dačić, onda utoliko gore po njega – onda i nije za bolje, ni on ni oni koji bi ga u tome sledili. Druga je stvar zvuči li vam to olako kupljeno „udavanje“ Tadića (mada nema dokaza da je ikada uhvatio bidermajer!) za Vučića verodostojno; meni ne zvuči uopšte, ali vidim da sam u tome prilično usamljen, što sigurno znači da nisam u pravu, kao i obično…

Sve ovo me na ovom mestu zanima iz drugog, rekao bih „suštinskijeg“ razloga. Ispada, naime, da se Srbija, preko svojih najumnijih predstavnika, odjedared silno plaši da ne ostane sama samcata ne čak ni sa SNS nego s Vučićem lično: DS je razvaljen spolja i iznutra, LDP se ritualno samoukinuo opredelivši se za ulogu Vučićeve rezervne garde (najčasnije će se izvući iz bruke ako ni ne pređe cenzus…), LSV i SVM se spremaju za isti mizerni harakiri na severu, od tzv. novih, mrtvorođenih stranaka poput Živkovićeve nema ništa, desna opozicija je previše besna… Depresivno, ne? Eto nama veselog društvenog pejzaža otkad smo ono uspešno oćerali onog „Al Kaponea“ (Pešić V.), uzurpatora, čak diktatora, kanda i tiranina, kako li se ono zvao… ah, da, Tadić, Boris Tadić!

Doduše, dok je Tiranin vladao opozicija nam je bila zdrava, debela i vesela; sada, u ovoj vučićevskoj slobodi i demokratiji, nešto nam je sumnjivo omršala, takoreći okopnela, pa se naši vrli slobodari s razlogom brinu za zdravlje društva, kojeg (zdravlja) nema bez jake opozicije, naročito u zemlji gde se svi uspesi vlasti svode na potpisivanje jednog sporazuma koji je svakako morao biti potpisan, i ritualno hapšenje jednog iritantno bogatog čoveka (ne, nije Đilas). I nije tu ništa ni čudno ni netačno; ono što mene buni jeste kako smo došli do toga da sada potencijalni krivac za to što Srbija polako ali sigurno ostaje sama s Vučićem (koji je čudno gleda, oblizuje se i mazno govori „dođi, da čika bonu“) bude baš – Boris Tadić, od svih ljudi?

Pa, mislim, nije li taj čovek izgubio i vlast i stranku i šta god hoćete ne bi li se taj isti Vučić ustoličio? Nisu li u tom gubitku Tadiću mašala „pomogli“ baš oni koji sad drhture pred narastajućom moći Vučića? Uf: kako dolazi do tako elementarnog gubitka i stila i stida? Do toga, naime, da za eventualno, navodno, moguće i buduće koaliranje s Vučićem Tadića optuže baš oni koji su u koaliciji s Vučićem još od pre poslednjih izbora? Ne znam kako vi, ali ja bih onoga ko mi svojim javnim i političkim delovanjem, usmerenim suštinski – i vrlo namerno, da se ne prenemažemo – samo i jedino protiv mog najjačeg protivnika, omogući uspon na vlast, nazvao u najmanju ruku koalicionim partnerom, a kad se raznežim možda i dragim prijateljem.