Romi su razočarali Slobodana Homena, nomadsku prirodu (koju je g. Homen u „Utisku nedelje“ cvijićevski analizirao) koriste da se domognu novca, koji nije basnoslovan, ali ipak… Državni sekretar, jer junak ovog pasusa jeste državni sekretar, upozorava na slučaj neimenovane društveno-političke zajednice koja je Romima davala simboličnu pomoć od dvadeset-trideset evra: „Nakon šest meseci duplirao se broj Roma koji žive u toj opštini, jer su iz susednih opština došli tu da žive!“
Eh, Romi, Romi, kako ste tako pohlepni, a ravnodušni prema zavičaju i prema opštini u kojoj ste pre toga bivakovali?! Zašto se ne ugledate na političare?! Potonji uvek odlaze tamo gde je teže i tamo gde ima manje novaca! Državni sekretar (u daljem tekstu DS) je advokatsku kancelariju baštinjenu od dede svetosavski ostavio i zaredio se u Ministarstvu pravde ne bi li pomogao našem nacionu koji, eto, nema nomadske karakteristike nego trpi nepomično sve što ga snalazi.
Zašto nomadsku prirodu Roma ne okrenemo na našu domaćinsku vodenicu? Zašto neka beogradska opština koja je dovoljno udaljena od poprišta Svete Univerzijade ne obznani da će dati trideset pet evra svakoj romskoj porodici voljnoj da pod opštinskim šatorima živuje tu i tu, daleko od razuzdane sportske gomile? Da! Neka se sjate nomadi u što većem broju oko opštinskih milodara, preguraće tako par meseci, znaće da su svojim odlaskom sa Novog Beograda i oni potpomogli razvoj, a razvoj je (šta god se pod njim podrazumevalo) za gradonačelnika Đilasa i druga Homena kategorički imperativ.
Ah, došli bi Romi u koju bilo opštinu, ponovio bi se slučaj koji je Homen antropološki uočio, ali opštine, avaj, sve već imaju stanovništvo i nijedna nema gumno dovoljno prostrano da na njemu ugosti Rome, a da starosedeocima ne pokvari raspoloženje ili da im ne nagrdi vidik.
Rezervni primeri za slučaj potrebe
1. (used) Mi smo u avionu, zahvatila nas je orkanska oluja, mi za nju nismo odgovorni, oluja je veća od nas, većamo kako da se izbavimo, u jedan motor uletelo je jato selica, jato je brojnije od cilindara, cilindri za to nisu odgovorni, gubimo visinu, o orijentaciji da ne govorim, i neko usred te pometnje predlaže: hajde da zamenimo pilota!
2. Speleolozi smo, bili smo na pragu otkrića milenijuma, svod pećine, međutim, koji je tu stajao od pamtiveka stropoštao se i zatvorio nam izlaz, pećina je veća od nas, strop je niži od nas, mi za odron nismo krivi, premda je možda trebalo bolje da ispitamo teren, zmije osećaju kataklizmu i penju se unutrašnjom stranom naših nogavica, ne ujedaju nas jer od nas kao evolutivno razvijenijih očekuju spas, smišljamo kako i gde da probijemo rupu, da dođemo do kiseonika, a neko predlaže da izaberemo novog rukovodioca projekta koji će iskamčiti veći grant.
3. Prelazimo Dunav skelom: ranjenici, nejač i komanda odbrane koja se povlači pred nadmoćnijim neprijateljem. Oluja kida čeličnu sajlu, oluja je veća od nas i mi za nju nismo odgovorni, skeledžija se naprečac istreznio i drži nadljudskom snagom oba kraja sajle u rukama, ne pušta raščešljane čelične strune koje ga bodu sve više, sa Kalemegdana nas sustižu turska đulad, Kalemegdan je veći od nas, usred huke oluje i kršenja Ženevske konvencije koja će tek biti donesena neko viče: hajde da otpustimo skeledžiju.
Kako su grobovi, ako se tako može reći, oborili plovak i skinuli, ako se tako može reći, kape pred pesmom o kojoj se govorilo da ne zna za granice a koja ih odnedavno pomera u srpski nedogled
Predsednicima republika, ili barem ove naše, trebalo bi zabraniti da prisustvuju kulturnim događajima od kojih ih podilaze žmarci. Koštunica je bio ushićen prošlim i mrtvim (ako nema moštiju dobre su i kosti kakvog rodoljubivog pesnika, znači, parastosi, godišnjice ustanaka protiv Turaka etc.), sad smo dobili žiznjeradostnogo prezidenta koji kad vidi srpsko kolo i čuje zvonke glasove kako veličaju žetve, kojekakve kladence i čuvanje ovaca domaće pasmine pada u domorodački trans (nag, na dnu neba, opivši se zavičajem).
Predsednik Tadić je pokrovitelj „Zlatnog opanka“, festivala narodnog muzičkog stvaralaštva koje mami u kolo, gde je iznedrio slatke riči ove: „Tamo gde se dešava naša kultura, gde se pevaju naše pesme, tamo su naše granice. Ne treba nikad da dozvolimo da se skupljamo unutar postojećih granica. Moramo da budemo svesni da naši ljudi jesu sa Zrmanje, iz Like, okoline Karlovca, Slovenije, Bosne i Hercegovine, Kosova i Metohije, Šumadije, istočne Srbije, pa i do Kumanova dosežu delovi naše kulture.“
Plačite grobovi, izgubili ste status geometarskih sinora i graničnih kamenova, pesma je preletela preko mahovine kojom ste obrasli i proširila ne slavu naše države, jer je slava njezina odavno planetarna i večita, nego je pomerila baš njene granice! Kao ministar odbrane Tadić je posetio mnogu karaulu čijim vojnicima i starešinama sada, zagledan u devojačke pletenice, poručuje da uludo na kojekakvim čukama i kotama provode svoje najbolje godine – pesma je zakon i granice Srbije zavise samo od glasovnih mogućnosti, od tehnike narodnih svirača i neiscrpne mašte naših koreografa, dočim je granični kamen kao i bilo koji krajputaš beleg ubogi minulih vremena…
Niko nema srca da predsednicima došapne: „Niste na čelu svih Srba sveta, nego ste predsednik Republike svih građana, od kojih neki nisu uopšte došli sa Zrmanje, Like, niti iz Karlovca, Virovitice i Karlobaga!“
Ako u svom ditirambu niste mislili samo na Srbe, zašto ne pomenuste i Indiju, iz koje su došli Romi?!
I njihova se pesma i te kako ori, pa ipak su njihove granice pomerene sa Novog Beograda, jer kartonskim barikadama stadoše na put napretku oličenom u sportu i kapitalu!
