Reprezentacija Srbije je pod vođstvom Svetislava Pešića napravila istinsko sportsko čudo na Svetskom prvenstvu u košarci. Srebro za tim kome nisu davali šanse ni za prolaz u četvrtfinale, koji je menjan više puta u poslednje dve godine, koji je krenuo u kvalifikacije za SP iz mraka dvorane „Čair“ u Nišu, ogroman je uspeh o kome će se u godinama koje dolaze tek govoriti.
Kao jedan od najtrofejnijih i najuspešnijih evropskih trenera Pešić je dobro znao sa kime i pod kojim uslovim ide na prvenstvo i onda kada su ga novinari davili pitanjima o Jokiću, Miciću, Nedoviću.
„Jedan igrač ne čini tim, ali jedan igrač može da rasturi tim“, reko je Pešić na jednoj od konferencija za medije u Manili i sve je uradio da njegov tim ostane tim i rezultat je bolji nego što je iko mogao da pretpostavi.
A dok se sprema proslava, dok se montira ozvučenje na Gradskoj kući u Beogradu i radi na „dočeku“ košarkaša, Pešić je odmah posle finala poručio: „Ako se ništa ne promeni u organizaciji košarke u Srbiji, neće biti novih medalja i neće biti moguće ni da se kvalifikujemo na neko buduće takmičenje“.
Potreban je sistem
Pešića treba slušati i razumeti ozbiljno. Od trenutka kada je pre tri godine preuzeo tim Srbije koji prethodni selektor Igor Kokoškov nije uspeo da odvede na Olimpijske igre, imao je vremena da se dobro uputi u mogućnosti košarke u Srbiji. Ukazao je na slabost domaćeg takmičenja i ponovio da bi trebalo ojačati domaću ligu jer bi ona trebalo da bude inkubator novih velikih košarkaša.
Srbija danas, u košarkaškom smislu, ima dva evropski značajna kluba koji se takmiče na najvišem nivou u Evropi, dva kluba koja su dominantna u regionalnom takmičenju. Ima i nekoliko manjih klubova koji se bore za svoje mesto pod suncem i ima jedan košarkaški projekat jednog košarkaškog menadžera koji nezavisno od ovih klubova regrutuje i razvija igrače koji sve češće odlaze direktno u NBA.
Globalizacija klupske košarke
Najbolji srpski i svetski košarkaš, međutim, nikada nije igrao u Zvezdi i Partizanu, nije iz Čačka, ništa nije bio osvojio u karijeri pre nego je otišao u Denver i odatle pokorio planetu. Šta se želi reći: iako je Pešić u pravu i njegova poruka je dobra, situacija se promenila; klupska košarka je globalizovana, igrači dolaze sa svih strana, naši igrači odlaze i mogu da odu bilo gde… Nije nužno jedno sa drugim povezano da jaka domaća liga ključno utiče na reprezentativni rezultat.
Deca će početi ovih dana da igraju košarku zato što su gledali reprezentaciju na SP, ali puno njih će igrati i zato što gleda Partizan i Zvezdu ili gleda Jokića kako pokorava NBA.
Ono što je potrebno i na šta se, verovatno, više odnosi Pešićeva poruka, jeste da je nužno da postoji sistem, da imamo i dalje nove dobre trenere koji će raditi sa mlađim kategorijama, koji će biti sposobni da obuče nove igrače, da ih regrutuju i usmere kako treba. A sva ta deca kada napune 18 godina moći će da biraju gde žele da igraju bez neke velike emocije prema lokalnim klubovima.
I, razume se, da postoji sistem koji te igrače, koji igraju po celom svetu, može da motiviše da jednom godišnje potroše neko vreme i igraju za reprezentaciju.
I to je sve, što se tiče reprezentativnog statusa.
A klubovi?
Njih treba privatizovati, kao što znamo.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
