Istorija se ne bavi tricama i kučinama svakodnevnih događaja, nego samo onim što, ovako ili onako, prepoznaje kao bitna i dominantna obeležja jedne epohe. Tako će možda i vlada Vojislava Koštunice biti istorijski zapamćena i tretirana tek kao jedna konfuzna prelazna vlada – ka čemu? To ćemo tek da vidimo – koja nije, doduše, uspela da uhapsi nijednog ratnog ili mirnodopskog zločinca, ali je zato uspela da uglednog pisca Radoslava Petkovića spakuje u zatvor na dvanaest dana, bar za sada. Posle će možda da dobije i produženi boravak, ko će ga znati. Kako god bilo, Petković se u utorak našao na krhkoj i nepouzdanoj slobodi, nakon što su tog dana saslušani oni na koje bi pisac „Senki na zidu“ i bivši direktor Zavoda za izdavanje udžbenika „mogao da utiče“ da je bio na slobodi. Verovatno su se policija & pravosuđe bojali onih strašnih mafijaških bandi kostolomaca koji, kao što je opštepoznato, skaču i biju na svaki Piščev mig?! Ta, nije Radoslav P. nekakav bezazleni trgovački putnik kao građanin Bagzi Milenković, pa da ga tek tako pustimo da se brani sa slobode! Još manje je Heroj zaslužan za Otadžbinu, kao onaj ufitiljeni Miloševićev plejboj Pavković. Mislim na Nebojšu, ne na Vasu Pavkovića, kojeg je onaj trafikant Jočić možda takođe mogao da uhapsi u sklopu operativne akcije „upoznajmo srpske pisce sa srpskim zatvorima“; posle je možda mogao i da ga transferiše u Hag i teslimi ga Karli del Ponte i tako se kurtališe bede, nadajući se da ova neće primetiti razliku… Šta si to radio onomad tamo na Kosovu, crni Vaso?!
Dobro, šali & komici nikad kraja, ali stvari su slabo komične. Nesrećna Vlada nesrećnog Premijera u najnesrećnijoj Srbiji od prvog dana svog mandata ili malo šta radi ili ono što uradi pretvori u neopevanu bruku i sramotu, ali ovo što se dešava poslednjih dana prevazišlo je i najsmelija očekivanja pesimista/realista. Famozni je Ultralegalista i najgromopucatelniji pobornik asketskog morala u politici izgubio i poslednje tragove suvisle orijentacije u vremenu i prostoru, pa sada još samo naslepo zama’njuje okolo, rušeći sve što mu se nađe na putu, uneređujući i ono malo stvari koje nisu već bile uneređene, izvrćući naglavačke sve tobožnje postulate svog političkog i etičkog creda. Ovako uporno struganje moralnog dna, ova kaljuga po kojoj se Srbija valja zajedno sa svojom trećerazrednom vladom i njenim patetično neartikulisanim ministrima i ministrantima, ovo čak ni „svi mi“, onoliko odgovorni zbog grozomornih Devedesetih, nismo zaslužili!
Radoslav Vava Petković u svom je ovom grotesknom zamešateljstvu po svoj prilici tek kolateralna šteta politikantskih i ko zna sve kakvih obračuna i nameštaljki, i to sasvim nezavisno od svoje „objektivne“ odgovornosti, ukoliko je ima. Hoću da kažem: ne znam ja šta je radio Vava P. u svojstvu direktora Zavoda, nisam mu držao sveću, i ne mislim da ga činjenica da je pisac, i to ne bilo kakav, oslobađa odgovornosti pred Zakonom – to jest, ako se ima za šta odgovarati. Samo, činjenica da me ovih dana postojano konfuzni ministar Jočić Od Trafike, navalentni parafilozof Bakarec, Knjigopalitelj Stojković i ostali DSS-pravednici ubeđuju kako je „sasvim normalno“ da građanin Petković bude pozvan na rutinski „informativni razgovor“ a zatim završi u zatvoru, dok u isto vreme Beogradom i Srbijom slobodno šetaju mafijaški bosovi i optuženi ratni zločinci, uverava me u nešto sasvim drugo, odnosno da, još intenzivnije nego ranije, živimo u Besudnoj Zemlji naopakih vrednosti. Jer samo će u toj i takvoj zemlji vlast – i to tek priterana dosadnim spoljnim ucenama – na kolenima slinavo i sluzavo moliti masovne srebreničke i ostale ubice da se blagoizvole predati haškom Strašnom Sudu, a ako pak to ne žele onda nikome ništa, izvinite što smo smetali, ali će zato moć i neumoljivost Pravne Države dokazivati na ljudima za koje zna da neće „destabilizovati državu“, valjda zato što pisci obično nemaju privatne armije da ih čuvaju! Kakva je to pamet i kakav je to moral kojem nije nikakav problem da olako izloži ovakvom maltretmanu i realno takoreći neoperivoj javnoj blamaži čoveka koji je značajan činilac kulture ovog jezika, a da istovremeno tretira „patriotske“ mafijaše i marodere, kao i Tiraninove policjote i soldate kao dragocene mimoze, bojeći se da ih slučajno nečim ne nasekira?! Jesmo li, živeći dugo u senci Organizovanog Zločina, svi mi postali podljudska dvonožna marva bez elementarnog moralnog kompasa, ili nas samo tako tretiraju? Po svemu sudeći, ni ova prva opcija nije bez šansi, mereno bar po tome da je Petkovićevo bizarno hapšenje i robijanje u najvećem broju medija bilo marginalna i „objektivno“ intonirana vest: to će reći da je „normalnost“ ovakvog čina već postala podrazumevana. E, da je Radoslav P. – umesto što je direktorovao u nekakvom Zavodu – dao hladnokrvno potamaniti koju stotinu ili hiljadu nedužnih ljudi, to bi već bilo nešto sasvim drugo: ne bi mu danas falilo ni para ni slobode, i još bi ga svi – od Premijera i njegovih doglavnika pa do praznoglavih tabloidnih mislilaca opšte prakse – tretirali kao Nacionalnu Vrednost kojoj se ima titrati i metanisati, da nam se nešto ne najedi.
I sada se svi, počev, gle, od samog Koštunice, silno čude što su njegovi ljudi u Novom Sadu ušli u sojuz sa radikalima i socijalistima, omogućivši formiranje „insajderske“ okupacione uprave. A zašto da ne – šta fali ljupkim radikalima, ta nije im Radoslav Petković ili neki sličan grešnik međ’ članstvom?! Miroljub Lješnjak iz novosadskog DSS-a čak traži u izjavi za Radio Beograd „razumevanje“ za specifične NS prilike jer oni, eto, moraju svakodnevno da prolaze pored zastave Vojvodine na nekoj zgradi, a to im izaziva silne duševne patnje?! O, Bogo moj, pa i ja ponekad moram da prođem pored Miroljuba Lješnjaka, što je ozbiljan atak na moja estetsko-etička čula, pa od toga ne pravim državno pitanje… Ne, ozbiljno, država u kojoj „legalisti“ povazdan tetoše svakovrsnu fukaru i zlikovce jeste mesto na kojem pisci i „treba“ da budu u zatvoru, a masovne ubice i njihovi slavitelji na slobodi, štaviše na televiziji, sa koje nam se svakodnevno cere u lice. I to je autentičan, neslavan bilans epohe Koštuničine Srbije, mizernog doba u kojem je Dno ponovo zacarilo, pa se poštenom svetu valja ili buniti ili se preventivno dati odmetnuti u bilo koju Instituciju Zatvorenog Tipa: samo si tamo bezbedan od saučestvovanja u sveopštoj, samoskrivljenoj sramoti.
