Znaš zašto tebe niko više ne prenosi, niko te ne zove na tribine, niko te ne zove ni na jedan prijem, čak ni ambasade evropskih država sa kojima si imao razvijene prijateljske odnose, o nagradama da i ne govorimo, nema te više ni u širem izboru, nijedan fakultet te nije pozvao da gukneš i ti koju o prirodi, tehnici ili sudbini medija, iako si kadar da pišeš udžbenike. Propao si i zaboravljen si jer godinama pišeš o sebi, dok o političarima, koji su jedini junaci našeg doba, ne pišeš, dosadili su možda tebi, ali svetini njih nikad dosta, da, ako je politički za tebe život rijaliti, i ti si bogzna kako iznad toga, bićeš za svoju oholost kažnjen, i već si kažnjen, ma koliko se ti pravio da si i iznad same kazne!
Tako bližnji, a ja – dobio sam ogroman beli grozd, zreo, skoro sva zrna imaju nešto ćilibarsko u sebi, svetlosmeđe; u svakom je zrnu čitavo stoleće, unutra su svi vinogradi pored kojih sam išao do našeg vinograda, koji je bio između Toračkog vinograda, gde je bio bunar sa najboljom vodom svih vremena, i deda Brkinog vinograda koji sam prepoznavao po kolebi, okrečenoj i spolja i iznutra kao da se dedin ujak odao seoskom turizmu pa pokazuje etno-kolebu cenj. pridošlicama iz grada i iz inostranstva.
Iz jednog se jedinog zrna rađa čitava zlatna jesen, miriše voda iz Tamiša, mirišu vrbe, topole, miriše paradajz, još neobran, ali i onaj koji se u šupi, skuvan i ohlađen sipa u flaše kroz točir, miriše badnjica iz koje je vino otočeno u burad, od komine je već ispečena rakija, oprana je iz deset voda, ali joj je vinograd ušao u svaku dugu, zrno grožđa je okrugli USB na kojem je snimljen smeh berača i točkovi zaprežnih kola, svaka kola imaju svoju intonaciju i svoju muzičku temu, eto, to ja radim, ne mrzi me da odem u Ruzveltovu, da tamo kupim krofnu, jer me već njen miris, pre nego što je i zagrizem, vraća u kako smo je mi zvali potkotarku, gde moja sestra i ja čekamo prozeble radene, berače kukuruza, da sa njima zajedno skidamo kola, ili me vraća, ta krofna iz Ruzveltove, u letnje nedeljno podne, kad se vreme zaustavi, kad i vrapci i pilići nakratko utihnu, kad se čuju samo crkvena zvona i kumrija odnekud iz Kutina.
Ako mi zapadne krofna vtoroi svezhosti, ni ona me ne razočara, evo me u Zrenjaninu, ponedeljak je, za užinu nosim krofnu koju mi je mati juče zapakovala, i koja ne zna se kad je ukusnija, kad je topla i rastresita, ili sada kad se smanjila i postala gušća, razume se da je pok. Prust to jednom za svagda opisao kolačićem zvanim madlena, i sad bi se unedogled njegov patent mogao primenjivati na svakog pojedinca i na svaku namirnicu, ali ja to radim, tražim glasove, prizore, ukuse i melodije iz doba kad je sve bilo preda mnom, to je moj lični madlenijanum, madlenijar, iz kojeg tu i tamo predočim nešto publici, ah, pa zar je to za novine, koga to zanima, otkud znam da li ikoga išta zanima, pišem, kad već moram, o onome što mislim da znam, a i to se područje (naizgled poznatog) smanjuje li smanjuje…
&
Je li moguće i pisati dnevnik i prigrliti epohu, zanimati se iskreno za sve što tišti ili ushićuje zajednicu? Bi li bilo prikladnije da sam skovao kakav dramolet o indeksu najboljeg studenta? Otkud narod. poslaniku indeks ili kopija predsednikovog indeksa? Mahanju indeksom u Skupštini morao je prethoditi razgovor. Ili svi članovi užeg rukovodstva vlad. partije imaju taj istorijski dokument, a onaj ko najviše ljubi odlikaša odlučio je da svojim primerkom vitla kao pobednički barjakom?
&
„Šefe, imam jednu ideju…“ – „Ti uvek imaš neku ideju, dobri moj Martinuška…“ – „Da ne znate možda gde vam je indeks?“ – „Kako ne bih znao! Stoji pored ikone i ‘Zvezdinog’ šala! Što pitaš?“ – „Mislio sam da ga pokažem šupljoglavcima u Skupštini…“ – „Prikaži ga u celosti, ili proberi ono gde su i dušmani morali da mi daju banku…“ – „Hvala vam na razumevanju i poverenju, samo ne znam da li da nosim original, šta znam, sutra će neko fizički nasrnuti možda i na predsednicu, napraviće joj indijansku vatru u njenoj rođenoj kancelariji, pa će joj ostati modrica… Ima da ga iskopiram i eventualno uveličam, pa sad, da li se razdeli svim poslanicima i novinarima, ili da ja to interpretiram?…“ – „Tja, nemate video-bim, prepričaj svojim rečima, ali nemoj da ti neko ospori verodostojnost kopije…“ – „Mislio sam i na to! Idem kod notara, sve da bude lege artis…“ – „Dobro, mudro, ali insistiram da ja platim notaru! Jeste to skuplje od kisele vode, ali ja sve plaćam iz svog džepa!“ – „Iskreno, ne verujem da će tražiti da mu se plati kad vidi šta je u pitanju, a ako i dođe dotle, ja častim…“
Ostalo je istorija. Nikad nismo videli majstorsko pismo gde stoji crno na belo, makar i čakavski, da je Josip Broz završio za mašinbravara, Slobodan Milošević se izdavao za pravnika, a nikad nismo privirili u njegov indeks, Koštunica je slovio za doktora nauka, verovali smo mu na reč, Tadićeve studije psihologije su terra incognita, sad prvi put vidimo, crno na belo, kakvog smo studenta blagoizabrali za predsednika.
S druge strane, ovo o odlikaštvu ionako smo već svi znali, i radije bismo zavirnuli u indeks g. Nikolića, lično bih voleo da čujem i snimak nekog kolokvijuma gde student koji se školovao uz rad bez sumnje briljira te prosvetljuje umnogome i samog svog profesora.
