Pišući za „Njujorker“ o Ajhmanu kome su šezdesetih godina prošlog veka njeni sunarodnici sudili, Hana Arent je razočarala je svekoliko jevrejstvo, razjarila je i sve druge koji su dve decenije posle rata dočekali suđenje čudovištu zaduženom za konačno rešenje: umesto zveri slavna spisateljica ugledala je u kavezu ubogog činovnika, birokratu koji savesno izvršava naređenja namerno se ne udubljujući u svrhu svog posla, ni da li je to što radi u sukobu sa kakvom zapovešću iz Biblije. Mogao je njegov zadatak biti da skida pečatni vosak sa paketa upućenih logorašima, Ajhman bi radio, reklo bi se čak da nije bio ni istaknuti antisemita: da mu je opisu posla bilo da šalje u smrt pripadnike nekog drugog naroda, Bože moj, slao bi te koji su predviđeni i vsjo.
Na Hanu Arent bio je kivna vascela varoš njujorška (o Mosadu da i ne govorimo), za zločin bez premca osuđeno je tako malo krivaca, falilo je još koliko mnogo zlikovaca, da im se sudi, na jedvite jade nađen je taj jedan, zvani Ajhman, i bio je dakako nedovoljan za osvetu onakvu i onoliku kolika je čovečanstvu bila potrebna.
H. A. bila je zapanjena nesrazmerom između učinjenog zločina i trivijalne psihologije istaknutog izvršioca, a koji je svoju službu sa čudovišnom mirnoćom razumevao kao puku tehniku: tako je i poslednji britanski dželat shvatao svoj posao (pogledati „Last hangman“), dok ga suđenje u Nirnbergu i vezivanje omče osuđenom bliskom prijatelju nije navelo da malko preispita tu svoju struku. Ajhman, međutim, nije imao primedbe na nadređene, nije izgledao kao neko ko se kaje, nije žalio žrtve, ali nije delovao čak ni kao osoba koja, suočena sa smrtnom kaznom, žali što joj nije pripalo da bude kuvar u podmornici i da kapitulaciju – umalo ne rekoh Oslobođenje – ako preživi rat, dočeka kao anonimni oficirčić Vermahta.
Kad sazna da joj je prijatelj na umoru, Hana Arent odleti smesta u Jerusalim, prijatelj joj kaže da je sada baš preterala, da se ponela kao neko ko ne voli jevrejski narod, na šta će prekorena kazati da ne voli ni jedan narod, pa zašto bi onda volela Jevreje! – „Volim svoje prijatelje: tebe volim!“, to mu je rekla, na šta se samrtnik okrenuo ka zidu i tako ostao.
&
Šta je dobar Nemac trebalo da oseća dok se sudilo Ajhmanu? Pa isto što i mi kad se sudi Karadžiću ili Mladiću. Moja mi država to navijaštvo i sućut propisuje, vladari poput Koštunice, ali ne samo njega; bratsku pristrasnost očekuju bezmalo i svi moji sunarodnici. Pa zar Srbija nije bila sigurna kuća, čak i komforna, za sve Srbe koje je vijao Haški tribunal? Uh, jak je to Tribunal, ko ga je osnovao, i kako se proslavio?!
Što budeš protiv Tribunala gore govorio, bićeš bolji Srbin: kaži, kao da si to sam smislio, kako je to sud za Srbe, nije osuđen niko od balija, niko od Šiptara, niko od ustaša. Neko će ti navesti primer osuđenog nesrbina, ti ga poklopi: Srbi su osuđeni na šest hiljada sto sedamdeset osam godina, a svi ostali dobili su dve i po godine, neki su uz nos nama pušteni i heroji su u svojim smešnim kneževinama!
&
Nama nije dovoljno da volimo bližnje, nama za našu ljubav treba stalno narod, ima da volim svakog zamislivog i nezamislivog Srbina, na Kosovu, u istočnoj Bosni, diljem Hrvatske (istinski nacionalista morao bi da voli i mene, to mu je kazna za njegovu doslednu sveobuhvatnost); razume se da nam za druge narode, izuzev ruskog, ne preostaje skoro nimalo ljubavi, a nesrbe koje viđamo svakodnevno zagnjurene u kontejnere naravno da ne volimo, daleko im lepa kuća. Mi šaljemo traktor i šilježad Srbinu na Kosovo, predsednik Republike nosi kompjutere Srpčićima koji idu u hrvatske škole: jesu li to čisto srpska odeljenja, ili tamo ide i kakvo Hrvatče? Jesu li naša čeljad sve do ukazanja predsednikovog bila u neravnopravnom položaju, samo naši nisu imali kompjutere, pa je vekovna nepravda ispravljena? Ili sada pravoslavčići imaju računare i tastature sa volj. ćirilicom, a katoličko-latiničnoj đačkoj manjini u toj školi – šipak? Ili sam poslao kompjutere svoj deci u hrvatskoj školi koju je posetio moj predsednik, bez obzira na dečiju versku i nacionalnu pripadnost?
&
Naši izabranici i naši opunomoćeni predstavnici ne vide sebe kao predstavnike građana Srbije, nego kao predvodnike i prvosveštenike Srbadije, i meni lično drago je što nemamo u rasejanju još koji milion našijenaca, jer bi naš predsednik svuda tamo odnosio pomoć, a iz naše sve oronulije i opustošenije domaje.
Ili možda imamo još braće po drugim uporednicima i podnevcima, treba samo da ih pronađemo, da ih nacionalno osvestimo i da im onda pružamo podršku, da im nosimo darove, da im dolazimo u goste specijalnim vozom gde će i spolja i unutra biti Nemanjići i srebrnina koja je krasila njihovu kraljevsku trpezu. Na kraju „Seoba“ zar nisu nabrojana pogranična ruska naselja koja nose srpska imena, a već prema popisu od te i te godine tamo nije zabeležen serbski, niko?
Možda bivši predsednik ima šesto čulo za našu rusifikovanu (da ne kažem: porušenu) braću koja živuju po stepama i tundrama, pa zato toliko ljubi Rusiju? Ili njegovo rodoljublje naprosto nadilazi našu ipak malu teritoriju i preliva se preko Kavkaza i Urala, sve do Kine, gde takođe mora biti našeg genetskog neusporedivog materijala?
