Otkako su izbori za predsednika doživeli fijasko neprekidno pravim i prepravljam listu stranaka za koje neću da glasam, lista prokaženih kje bidne vrlo crna i vrlo doživotna, prija mi jarost u koju sam upao u nedelju uveče a koja me drži evo treći dan, zamišljam kako je i za parlamentarne izbore u međuvremenu donesen zakon u kojem se zahteva da svi punoletni građani glasaju, i glasali svi osim mene, ja prikovan za postelju (bolesničku, moguće i samrtnu, takozvani odar, nema veze) uskopistio se i samo vičem sikter, sikter, iz mesne zajednice pošalju troje omladinaca sa narandžama i glasačkim listićem, ja uzmem listić i kao pravi skot ga potopim u tanjir sa netaknutim, oslojanjenim kupusom, pola sata kasnije dolazi Koštunica, gde je Ljilja, kažem ja zlurado, neću da kažem ništa bez njenog prisustva, on me ukori što se shodno navici opet šegačim, ovde je, kaže, ne zbog sebe ni zbog DSS-a nego zbog Srbije čija budućnost sticajem zlosrećnih okolnosti sada visi o koncu tanjem od plastičnog kabla kroz koji kao zdravstveni osiguranik primam infuziju, ko je to iza njega, profesor Labus, ofarbao kosu i bradu u crno, poznao sam ga tek kad me je upitao zar ne želim da Srbija bude lider na Balkanu, naravno da ne želim, uzvratio sam što sam osornije mogao, tuka e i ekspert Paunović koji je vlasište i bradicu ostavio u prirodnim dezenima jeseni, moram zapušavati uši pa i oči dok taj govori, vunderkind je toliko zlatoust i sugestivan, presaldumiće me da glasam posle čega ću se živ pojesti, Paunče međutim reče kako je samo dopratio profesora Labusa koji dosad nije imao priliku da me lično upozna i reč opet dobi sunosilac liste G17 – jesam li svestan da se u svojoj bolesničkoj obesti igram evropskom budućnošću Srbije? A Vi i Vaš vajni, ovde prisutni saveznik šta ste radili šesnaestog decembra, tu se gadno zakašljem, doktora, doktora, mi smo doktori, kaže staloženo Koštunica gledajući kroz prozor, ali ja nisam vlastan da prepisujem lek protiv histerije, ni ja, kaže Labus, mogu samo da vas ošamarim, na to će Paun – neka, ja ću, nemojte vi da se zarazite, klompe međutim zaklepetaše po pločicama, stiže doktor a to doktor Karadžić, beli mantil još mu više ističe preplanulost, Koštunica se prekrsti, Labus iziđe na čist zrak, a autor „Sitovacije“ se naže i poče da mi šišti u uvo – ako Srbija sada dobije parlament, moći će da uzme u zaštitu Srbe koje Hag na pravdi Boga ganja i proganja, ispod prozora promače žutoplava zastava, Koštunica ode bez pozdrava, doktor stade na sims, viknu „Kostice!“ i napravi lastu pravo u naručje dopisnog člana Akademije koji ga kroza smetove odnese u zvezdanu noć.
Ne prođe minut, u sobu ulaze demokrate sa svitom iz manje slavnih ali sve imućnijih feudalnih porodica i gildi, čuli smo ko vas je do maločas obrađivao, bili smo u sestrinskoj sobi gde se službeno osluškuje da li ste se zagrcnuli, kako dišete i da niste kojim slučajem u ropcu, u pravu ste što ste ove nezvane goste najurili, nije ih sramota da vas nagovaraju, a upropastili su predsedničke izbore, ubeđeni smo da ćete sa nama kao sa njihovim prirodnim neprijateljima razgovarati drukčije, varate se, o, vi koji ste štitili ministarku saobraćaja, koji ste zloupotrebili glasačku karticu u narodu omiljene poslanice dok se ona sunčala! Vidim da je i gospodin Batić sa vama, s otim gore, rekli bi u Banatu, njegovih marifetluka sa otcepljenjem od Crne Gore mi je isto preko glave, to što tuguje zbog ukinuća smrtne kazne, to mu je još grđe, sestro, dokle je to vreme za posete, hoću da spavam!
&
Za predsednika Marovića po porudžbini iz njegovog kabineta pišem izvinjenja i izjave saučešća za sve državnike koji bi mogli umreti za njegovoga mandata, pa i docnije, jer će se i kao bivši predsednik izvinjavati te izražavati sućut kako porodicama pokojnika tako i nacijama koje budu bile ožalošćene. Završio sam koncept predsednikovog izvinjenja Nemačkoj čije smo građane tokom NOR-a tamanili kad god nam se osmehnula sreća (iako su mnogi bili mobilisani i ratovahu bez ikakvog poleta i bez uverenja da su Nemci viša rasa), posle toga izvinjenje Japanu čije vojnike nismo baš imali priliku da ubijamo ali na čiji smo račun izgovorili mnogo neodmerenih reči, a zašto, samo zato što su se u jednom momentu spajtašili sa Hitlerom; kad bi mi dodijala izvinjenja prelazio bih na saučešća koja su bila dovoljno širokogrudo sročena da je svaki državnik mogao u njih da se udene, bila je verzija za one kojima je uveliko došao vakat, ali i varijacija za naprasno preminule – Smrt nas i inače uči da je život kratak, ali da bude baš ovoliko kratak, kao život vašeg a moram reći i našeg (navodeći lično ime ili nadimak blaženopočivšeg), to nismo mogli ni da pretpostavimo!
&
Probudio me da li Mesec da li ohlađeni radijator, koga to vidim – najbliže saradnike i najvernije saborce komšija-Baneta, donosimo vam selamet Dragana Tomića za koga ste verujemo glasali šesnaestog decembra što mu nije ništa pomoglo jer je izlaznost zahvaljujući ovima koje ste isterali bila nikakva, iz hodnika se čuje grupa pevača „Komitskeeee čete vodioooo, tugooo…“, ovo je elegija koju je Toma na plejbek pevao prizivajući izborni trijumf, braćo mila i Gordana sele, nisam vas ni stavio na listu, uvjek ste mi na posljednjem mistu, sestro, sestro, da li bi mi dala jedno tri tablete flormidala!
&
Zašto izumitelj pilula za spavanje nije dobio neku nagradu? Na dodelu NIN-ove nagrade došao sam da podstaknem zanimaciju stanovništva za pisanu reč – Vojislav Koštunica! Šta li je sa mimozama koje je iz Herceg Novog preneo na Rudnik da ih ukrsti sa biljkom prkosom, lat. Portulaca koju svi pamtimo sa izbornih plakata DSSSSSSSS-a…
„Pomože bog, Zdrav Omanuo, Osvanuo, Ja sam Moje Visočanstvo Aleksandar, Naravno Karađorđević, I speak as a messenger of Krunski Savet, mi Smatramo, I gospodin Acović, da Srbiji treba Monarhija… “
Bolničarka mi lice škropi vodom: „Opet ste buncali, no pasaran, pa no pasaran!“
