Bes je loš savetnik. Zato ga – kao i depresiju – treba zauzdavati. Najbolji način je nešto nalik na ekspres-lonac ili parnu mašinu: energija je tu, ali je treba iskoristiti. Naglo oslobađanje te energije – kad čovek onako baš pobesni – ima svojih prednosti, ako ne ispadne neko nasilje i šteta iz toga: čovek se posle mnogo bolje oseća, činjenica je. Pobesniš, izvičeš se na sav glas na nekoga i posle se smiriš; divota, a dobro je i za zdravlje, duševno i kardiovaskularno, a i od čira pomaže. To kad čovek pobesni iz nekog sitnijeg, banalnog razloga.
Kad čovek, međutim, pobesni iz nekih ozbiljnijih i dugoročnijih razloga, to postaje ozbiljan problem. Hoće da se pretvori u politiku i još gora ponašanja. E, takav bes treba zauzdavati u korisne i praktične svrhe. Najbolji je hladni, lucidni i proračunati bes: dobro se fokusira, nadahnjuje inovativna rešenja, efikasan je. Ona poslovična osveta koja se služi hladna jedan je od primera. Narod lepo govori: doći će maca na vratanca, ja sam stara čekalica, ko se poslednji smeje itd. U stara vremena razne revolucije su radile na taj pogon, na akumulirani hladni bes koji čeka – ili namešta – svoj trenutak.
U današnje vreme, kako se čini, bes je još difuzan i ne vidi način, mada jasno vidi metu. Nagomilana frustracija od sasvim svakodnevnih muka traži metod, zajednički imenitelj, ono što se u politici zove „ideologija“. Ne može da ga pronađe i onda imamo izlive difuznog, neusmerenog nasilja; ili usmerenog u pogrešnom pravcu. Hoćemo sve i odmah, vikali su italijanski studenti šezdesetih (Vogliamo tutto e subito!). Džon le Kare, u svojoj proročanskoj knjizi iz 1968. Mali grad u Nemačkoj, opisuje naše doba. Demokratija je, kaže on, bila „bljesak svetlosti između feudalizma i automatizacije i sad je otišla. Šta je ostalo? Glasači su odsečeni od parlamenta, parlament je odsečen od vlade, a vlada je odsečena od svih. Vladavina putem tišine, to je parola. Vladavina putem otuđenja.“ Onda se sada čudimo Berluskoniju ili ovim našim veseljacima.
Jesmo li eksploatisani? Jesmo, očigledno. Prevareni smo, radimo sve više za sve manje para. Bankari i korporativni menadžeri piju nam krv, politička klasa radi za njih, a ne za birače. Sindikati ništa ne vrede, jer se ništa i ne proizvodi, pa štrajk nema smisla. U Srbiji rade samo tri industrije: država sa svojim stranačkim javnim preduzećima, kockarnice i parking servis. Štiti li neko sirotinju? Svi smo postali najamna radna snaga bez ikakve moći, zaposlena kod neuhvatljivog kapitala. Neuhvatljiv je zato što je finansijski, planetaran, difuzan i otuđen. Reč je organizmu većem od pukog zbira pojedinaca koji misle da ga kontrolišu; misli svojom glavom; on kontroliše njih. Ko ne bi pobesneo, pitam ja vas.
Lako je bilo revolucionarima iz prošlog veka. Ovde oni i eksploatisane klase; tamo car, kralj, vlada, crkva, kapitalista sa cilindrom kao gospodin Tarana iz stripa. Stvar jasna i organizovana: ko će koga, što reče drug Lenjin. Što je najvažnije, pravedni gnev imao je artikulisanu ideologiju, kakvu-takvu, jebi ga, ali ideologiju. Šta imamo mi? Slavoja Žižeka? Ajte, molim vas!
Sve mi se nešto javlja da ćemo se načekati do nekog novog Komunističkog manifesta i neke nove Internacionale. Dobro, znam: opekli smo se jednom, mi iz Jugoslavije nešto manje od drugih, doduše. To, međutim, nije razlog da ne razmišljamo i da ne besnimo. Molim: dve naše stranke diče se članstvom u Socijalističkoj internacionali; šio mi ga Đura, ničeg socijalističkog nemaju osim što jedna ima taj pridev u imenu. A i ta Socijalistička internacionala mi je jača mustra, uostalom… Socijaldemokratskih stranaka imamo na pišle, ali socijaldemokratije nema. Komunisti su se epohalno iskompromitovali, pa sada deluju jadno i anahrono. Anarhisti gunđaju i viču, ali to rade oduvek, takva im je nafaka. Najamna radna snaga prepuštena je sama sebi, nema čak ni avangardu, koliko god se razni trudili. Lako je staviti se na čelo ljudima koji su nekuda krenuli, kako je govorio moj drug Nenad Čanak; ali šta ćemo sa ljudima koji ne znaju kuda bi sa sobom, nego stoje i besne dok ih pljačkaju i eksploatišu?
U pamet se, građani.
