Posle svega, Aleksandar Šapić će ponovo vladati Beogradom. Pravi srpski gradonačelnik za glavni grad naprednjačke Srbije, učesnik svesrpskog saborovanja, čovek u krstaškom pohodu protiv tamo nekih mirdita dobardanova i gejevske izopačenosti, pobornik „porodičnih vrednosti“ u duhu tvrdo konzervativne struje SPC-a i ljubitelj nekretnina u Trstu, kome su izletali i antiromski komentari.
Novi-stari gradonačelnik Beograda, doktor Šapić, dozidao je šta mu se htelo na svojoj kući na Bežanijskoj kosi, odbija da odgovara na pitanja nepodobnih medija o bilo čemu, pa i o, recimo, GSP-u koji se pod njim raspao da bi se linije privatizovale.
Naočigled Beograđana taj i takav Šapić, koji ama baš ništa dobroga za grad učinio nije, je ponovo ustoličen za komandanta grada, da bi se nastavilo sa investitorskim terorom i penetracijom Beograda na vodi u zdravo gradsko tkivo i mešetarenjem, a sve u susret Ekspu.
Svaka nam čast Beograđani. Svaka čast opozicijo. Beograde, laku noć.
Štukane, srećan put
Dok se u Skupštini Beograda ustoličavao Šapić, bosansko-hercegovački glumac i pisac Feđa Štukan je na francuskom aerodromu „Nikola Tesla“ sedeo u nekom policijskom sobičku i čekao da bude deportovan iz Srbije prvim letom za Sarajevo jer, kažu policijski organi, predstavlja opasnost po bezbednost države Srbije. Tek da bude jasno da će Orlić nastaviti gde je Vulin stao.
Štukan, dakle, kao velika opasnost po državu, neće sa drugim piscima i pesnicima moći da učestvuje na festivalu Krokodil pod nazivom „Gimme Shelter“.
Tako to ide, korak po korak po korak, kada se ne nailazi na bilo kakav ozbiljniji otpor, kada jedna partija sa jednim vođom zaješe svako selo i grad, svaku državnu instituciji, kada prolaze krađa izbora, Milan Radočić, Belivuk ili Jovanjica: danas Štukan, sutra neko drugi iz komšiluka, ko laje protiv vrednosti Srpskog sveta i Svesrpskog sabora, ili Putina, a pre svega protiv velikog voljenog Vođe, taj u Srbiji dobrodošao nije.
A i domaći lajavci neka se ubuduće malo bolje pripaze, što su lajali, lajali su, makar i na mesec, jer i 17. decembra i 2. juna se pokazalo da njemu niko ništa ne može, pa zato on sve može i zašto bi više trpeo da sluša da je go, kada svi lepo mogu da vide da ima karirane sakoe.
Čileanski pisac Gaston Salvatore davno mi je kratko objasnio šta znači živeti u diktaturi: kada noću čuješ škripu guma i misliš da su došli po tebe. Da ćeš da nestaneš.
Niti je Vučić Pinoče, niti se Srbija nalazi u Južnoj Americi, ali se dobrim delom već ratosiljala i privida demokratije i pravne države. Sistematski se među građanima širi osećaj nemoći i nezaštićenosti, straha od otpora.
Hoće nedodirljivost da udari u glavu, vidi se to i po tome da naprednjačka vrhuška sve manje haje šta isplivava u javnost, šta građani misle, svevlašće postaje sve otvorenije.
Kako je to moguće?
Osvrnimo se kratko na fabriku „Jura“ u Leskovcu. Tamo jedno 300 od oko 3000 radnika štrajkuje zahtevajući elementrane uslove za rad. Preostalih 2700 posmatra sa strane i ne meša se u strahu da ne dobije otkaz i ne ostane i bez te crkavice koju ima. Samo da ne bude gore.
„Jura“ je Srbija.
