Beli lotos

Ove nedelje je emitovana poslednja epizoda druge sezone serije Beli lotos na platformi HBO. Širom sveta, ova “dramedi” priča o bogatim ljudima koji provode odmor u izmišljenom lancu luksuznih odmarališta izazvala je neverovatno interesovanje, pa se može govoriti o svojevrsnom TV fenomenu. Krenimo redom, od čoveka koji je kompletan autor serije. U pitanju je britanski glumac Majk Vajt, kojeg gledaoci pamte u nizu uloga smotanih tipova od Trejnspotinga do Pada crnog jastreba. Upravo on je scenarista i reditelj, koji je pokazao ne samo vrhunsko zanatsko umeće, već i promišljanje na temu savremenih društvenih tema, interkulturalne komunikacije, uz osećaj za građenje priče sa kriminalističkim zapletom u najboljoj tradiciji Agate Kristi ili Artura Konana Dojla.

Odmah ću vam reći da vam u ovom tekstu neću spojlovati gledanje serije, koju ćete, siguran sam, poželeti da progutate u komadu, da ne kažem “bindžujete” već narednog vikenda.

U prvoj sezoni radnja se dešava na Havajima, a druga je snimljena na Siciliji, u prelepoj Taormini, mestu koje ima gotovo perfektno očuvan antički amfiteatar, prelepe vile i hotele koji gledaju na pučinu i uspinjaču koja vas od hotela spušta do plaže. Ovog proleća sam putovao tim krajem i zaista uživao u pogledu na more, antičko nasleđe uz neizbežnu Etnu koja dominira svakim kadrom, sa vulkanom koji se dimi ili povremeno izbacuje lavu i bukvalno prikazuje podsvest koja ključa u akterima drame. U takvom ambijentu odigrava se zaplet u kojem ćete uživati do poslednjeg trenutka. Majk Vajt je, kako kaže, bio inspirisan figurama glave maorskog trgovca i sicilijanske hrišćanke koji su se zavoleli i zbog toga stradali. Te glave možete videti bukvalno svuda po Siciliji, sa cvećem koje raste iz njih.

Beli lotos u sebi ima važan element socijalne kritike jer su likovi bogati stranci koji putuju na egzotične destinacije, uvek okruženi luksuzom koji očekuju. Tu dolaze u kontakt sa lokalcima, ali se pokazuje da su to odvojeni životi i sudbine koji se duboko ne razumeju. Beli lotos je osmeh i ljubaznost koja se plaća, lepota koja se plaća, bliskost koja se plaća i traje onoliko koliko traje aranžman. Sa druge strane, postoji iluzija svakog bogatog turiste da će na putovanje otići bez ličnog bagaža koji je, kako veruje, ostavio kod kuće. Naši životi, naši demoni i naši problemi su slepi putnici u Belom lotosu, koji takođe putuju sa nama i neprijatno nas iznenađuju. Beli lotos već od špice pokazuje kako idila postaje smrtonosna ako poverujete da je stvarna.

Verujem da je inspiraciju za ovu seriju autor mogao dobiti i čitajući komentare na sajtovima poput “Five stars review”, gde se bogataši žale na kvalitet usluge po luksuznim hotelima. Priznajem da mi je na ovaj fenomen skrenula pažnju prijateljica Mima Simić, ali sam se u međuvremenu navukao na ovu budalaštinu. Probajte, videćete kako bogati pokazuju potrebu da zanovetaju ako njihova kuca nije dobila ekstra peškire ili nije bio dobar izbor grickalica u mini-baru. Moj favorit je žalba na reakciju zubara u nekom rizortu na gosta koji je realno imao groblje u ustima, ili pritužba da nisu gostu hteli da zamene ulje u kolima kojima je došao. Bogati mogu biti glupi i još gluplji, a osoblje je tu da im titra.

Autor serije koja je posle prve sezone dobila 20 nominacija i 10 EMI nagrada namerno je izabrao lokacije gde postoji veliki jaz između bogatih i siromašnih. Među ljubiteljima serije sada postoji rasprava gde će se odigravati radnja trećeg serijala. Navodno su zemlje i destinacije sada veoma zainteresovane da budu domaćini. Hrvatska se, kažu, nudila, ali mi se čini da posle Sicilije ima male šanse. Majstorski je u scenariju, a ovo je zaista jedini hint, nagoveštena moguća sledeća destinacija.

Serija ima još jedan važan kvalitet koji govori o velikoj filmskoj i muzičkoj pismenosti autora. Naime, kada se u seriji pomene čuvena italijanska lepotica, glumica Monika Viti, u jednoj od epizoda joj je napravljen svojevrstan omaž, u potpunoj replici čitave filmske sekvence. Naime, dok jedna od glumica šeta Taorminom i privlači pažnju italijanskih momaka, da ne kažem “galebova”, u pozadini ide muzika koja povezuje i definiše original sa Monikom Viti, kretanjem kamere i fokusima na zgrade, balkone i dobacivanja očaranih muškaraca. To stvara osećaj progonjenosti, uz uzbuđenje, jer ste predmet ljubavne čežnje koju u Italiji muškarci otvoreno pokazuju i koja nije uvredljiva, nego se smatra komplimentom.

Takođe, mnogi su u muzici koja se koristi u seriji prepoznali pesme fenomenalnog Fabricija de Andrea. Mislim da ni on nije tu dospeo slučajno, jer je možda najdublje i na poetski način opisao tugu, sirotinju i lepotu juga Italije. Osamdesetih godina je čak bio otet i mesecima su ga držali čekajući otkup, ali je na suđenju odbio da tereti svoje otmičare, siromašne i očajne južnjake, sa kojima je razgovarao i družio se. Nakon oslobađanja je, inspirisan doživljajima, objavio fenomenalan album i pesmu Hotel Supramonte, kao metaforu za otmicu i zatvor. Fabricio je zaista muzička slika te velike nejednakosti koja inače postoji u Italiji, ali je još veća ako posmatramo bogataše koji tamo dolaze, poput gostiju Belog lotosa.

Jedino pitanje koje možete postaviti sebi nakon gledanja ove serije jeste dilema o smislu putovanja. Bez obzira na sve, pokazuje se da će vam, čak i ako odete u neki Beli lotos, putovanje pomoći da bolje upoznate sebe mada vam se često neće dopasti ono što ćete videti ili osetiti. A ako zaista želite da upoznate neki deo sveta, najbolje je da to učinite putujući sami ili u probranom društvu, na ulici, među ljudima, van upeglanih igrališta za bogate, za azile taštine, gde all inclusive znači da imate sve što vam je potrebno u prostoru ograđenom vidljivom ili nevidljivom žicom, i tako postajete zatvorenici svog statusa.