Nije lako biti patri(j)ota po meri i standardima zvaničnog srpskog tumačenja te vrste ionako „po defaultu“ pomalo incestuozno-rukobludne naklonosti prema sebi srodnima. A to se Zvanično Tumačenje bezbeli nije mnogo promenilo od onih dana masovnog javnog kretenizma sa kraja osamdesetih pa sve do danas: kao da je vreme stalo, kao da smo pronašli čarobni alem-kamen, pa je greda tu nešto dirati. I zato, ako si čovek od „javnih stvari“, a rado bi izbegao aprijatnost da te nazovu izdajnikom, stranim plaćenikom ili u najboljem slučaju pripadnikom „misionarske inteligencije“, moraš štošta da progutaš – uključujući i ono što niti se žvaće, niti se guta – a ni tendenciozni „miksing grendmadrz vid frogz“ ne sme ti biti odviše gadna duhovna vežba.
Pogledajte, na primer, namnožene naše „branioce suvereniteta & teritorijalnog integriteta“. Nemam ništa protiv samog njihovog počeća – svako radi što zna i ume – ali imam svašta protiv kolateralnih gluposti, laži i besmislica koje se tokom tog misaonog procesa prosipaju na sve strane, kao kad detetu u bioskopu ispadne kesa s kokicama, pa se zakotrljaju naokolo. Jedan od zapaženijih u ovoj niski bižuterijskih bisera ideja je da će Kosovo biti „odbranjeno“ tako što će njegova prilično izgledna buduća nezavisnost biti predstavljena kao predznak globalne apokalipse, zlokobni pucanj startnog pištolja za užasno raspadanje bar polovine (zapadno)evropskih država, onako za početak. Ako se ne varam, prvi horor-primer za plašenje mečke rešetom bila je Španija, odnosno Baskija; pri tome se zaboravilo samo na jednu sitničicu, a to je fakat da separatisti u Baskiji uredno izlaze na slobodne izbore, i uredno ih ubedljivo gube. Zato ETA i postavlja bombe: što su frustrirani svojom marginalnošću pre svega unutar samog baskijskog društva. Gde je tu, dakle, ozbiljna, upotrebljiva, suvisla, dostojna analogija? Posle se krenulo na Veliku Britaniju, bau-bau pričom da oni podli Škoti, a možda i pijani Velšani, samo čekaju da se Kosovo o’cepi, pa će i oni tako, a onda će oni arogantni Englezi da vide svog boga, kad nisu hteli da slušaju Naša Pravovremena Upozorenja. E, sa tom analogijom je, za promenu, sve u najboljem redu, osim jednog ili dva apsolutno zanemarljiva detalja: 1. raspoloženje za samostalnost Škotske postoji, nikako nije zanemarljivo, no nije većinsko, i nema velikih izgleda da to u doglednoj budućnosti postane; 2. ako Škotska ipak i krene svojim putem, sve što će dobiti iz Engleske je jedno suzdržano „bon voyage!“. Niko zbog toga neće ratovati, „etnički čistiti“, Braniti Vekovna Ognjišta, potpaljivati lepa sela ne bi li video da li lepo gore, pomerati „administrativne granice“ onako kako mu se u bunilu prisnilo, i tome slično. Engleska i Škotska u braku su – koji imaše uspona i padova – već lepih tri stotine godina, i ako je da se rastaju, rastaće se kao dame i gospoda, a ne kao stoka (ne bilo nikome rečeno), i niko ne misli da će mu pasti nebo na glavu zbog takve moguće promene-međunarodno-priznatih-bladi-gaddemn-granica. Uostalom, što bi oni bili gori od gospode Čeha i gospode Slovaka? Gde je tu, dakle, iole ozbiljna i nešto značeća analogija? Sam bog zna. A bog je Srbin, to smo naučno utvrdili još onomad.
Sada je, vidim, na redu Belgija. Zabrinuta naša (polu)zvanična štampa piše o tome kako se to odvajkada eklektičko belgijsko kraljevstvo ubrzano raspada, a ona licemerna kurva Jevropa sve to, bre, mirno gleda, njojzi ne nameće tamo neke Lajčake kao nama, pardon, njima – Bosancima & Hercegovcima… Ova je zemlja, fakat, u po svoj prilici najdubljoj institucionalnoj – ali, bogme, i identitetskoj, što ume da bude mnogo gore – krizi od svog nastanka. Podela na flamanski i valonski deo nikada nije bila ovako duboka, toliko duboka da ni kakvu-takvu vladu bilingvalnih rogova u vreći ne mogu da skrpe već mesecima, a u zemlji ionako više takoreći nema drugih zajedničkih institucija, osim Krune i fudbalske lige. Možda je cinik, ali svakako nije budala onaj ko je nedavno nazvao Belgiju „bogata Bosna bez oružja“. Eh, to „bogata“, i ono „bez oružja“: kako naizgled mala, a zapravo kosmička razlika u odnosu na nesrećnu balkansku posestrimu… U tu razliku komotno stane ama baš sve što deli sreću i život od nesreće i smrti.
Ako su prethodni primeri bili na-pravdi-boga upotrebljavani glede Kosova, čini se da će Belgija biti više korišćena „propopo“ Bosne. Elem, ako Belgija sve ovo nekako preživi u komadu, biće to dokaz u prilog evrolicemerja: eto, Belgiju čuvate, a Srbiju cepate! Ako stvari ipak odu ka nezaustavljivoj „devoluciji“ zemlje, to će se odmah bezecovati kao presedan koji ima da legitimizuje raspad BiH. I opet je sve to divno i krasno, osim par miliona detalja koji se tu razlikuju, a ovde je najbitnije to da: 1. ako se Belgija i raspadne, niko neće zbog toga ratovati, etc. (vidi gornji „slučaj Škotska“); 2. Valonija i Flandrija – bile one samostalne ili udružene – stare su, istorijske pokrajine (kao i Baskija, Katalonija, Kosovo etc.), a ne zaumni „entiteti“ nastali ni iz čega pre ciglih petnaest godina, i to tako što su razularene etnovojske, etnopolicije i slobodni koljački umetnici išli okolo i „čistili“ sve što nije njihovog roda i vere (ako prihvatimo da takvi stvorovi mogu imati roda i vere).
Žalim slučaj, brothers & sisters, analogija vam je i amoralna i šuplja: ako se Belgija i „raspadne“, to neće biti baš mnogo više od poreskog pitanja; ničija majka zbog toga nije i neće zakukati, niti će nekome faliti vlas s glave; ovome nasuprot, raspad BiH značio bi ciničnu legalizaciju, čak apoteozu najstrašnijeg, najmasovnijeg i najorganizovanijeg etničkog nasilja u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Nasilje je bilo sredstvo, a cilj beše upravo takav raspad. Dozvoliti ga, a kamoli priželjkivati ga, znači Majstoru Koljaču pridržavati nož. Okej, ko voli neka izvoli, ali neka pri tome ne prodaje principijelne priče!
