Pisci i književni kritičari (njih dvadesetak) u otvorenom pismu ministru kulture kulturno predlažu da se za književnike obezbede stipendije ne bi li im se omogućio nesmetan umetnički rad. Shvataju vrli potpisnici da ne iziskuje svaki književni rod, red i rad istovetno pregnuće te daju ljubazno skalu: za kraća dela stipendija samo tri meseca (ili bi najkraća stipendija pripala iskusnom trudbeniku pera kadrom da za jedno godišnje doba napiše roman?), za srednje dugačka književna ostvarenja država bi istaknutim članovima literarne sekcije davala šestomesečne stipendije (šta bi to bilo? odabrane pripovetke, tja, ko zna, da šest meseci ne pišem kolumne i da ne sviram u kafani možda bih i opravdao novac koji bi mi ministarstvo punonadežno bilo dodelilo: napišem desetak priča što bolje uzmognem i eto „Antologije novije srpske pripovetke“), doklen bi za kapitalna ostvarenja stipendija pokrivala celu godinu.
Ministru koji kao muzičar možda i nije toliko upućen u stvari književne potpisnici unapred pomažu i izlaze takoreći u susret razvrstavajući stipendiste na polusemestralne, semestralne itd., ali su složni da bi nesmotria na dužinu stipendije ova morala biti šezdeset hiljada dinara mesečno, da li bi dobitnici odmah dvanaest hiljada odvajali za građane lišene spisateljskog, sportskog i estradnog dara ne znam, ali je šezdeset hiljada dinara svota koje umetnike takoreći redovno ometa svakog meseca, ko zna koliko godina!
I reklo bi se da nam je književnost ometena u razvoju, ali je sad ustanovljeno odakle smetnje potiču, i pisci pišu dirigentu, kak hudozhniki hudozhniku: dajte mi deset hiljada dinara odmah, haiku ću završiti do utorka!
Ministar se zacelo neće povesti za onim što govori pristaša uravnilovke: već time što se prihvatio portfelja pokazao je popečitelj da na kulturu i sam gleda kao na sferu uzvišenu, koja ne sme biti prepuštena ćudima tržišta, hirovima svetine i iskonskoj neprosvećenosti tajkuna koji se danas još i plaše da budu mecene, jer na njihovo kontroverzno bogatstvo popreko pogleduju i pučina, i UPBOK, i PPV.
Ministra kulture obasuće sličnim zahtevima i svi ostali umetnici: „Mi dolepotpisani modni kreatori želimo stipendije kao i književnici, plus da nam država obezbedi sirovine, jer nama nisu dovoljni laptop i naočare! Tek ako mi budemo nesmetano kreirali naši će građani biti neko i nešto u porodici evropskih naroda: u Evropu da, ali sa svojim modnim identitetom! Predlažemo i mi, po uzoru na pisce koji su vas saletali da platite prevode njihovih knjiga na strane jezike, da država otkupljuje naše kreacije i da ih poklanja visokim stranim gostima, ne može Srbija doveka istaknutim državnicima i delegacijama poklanjati Belog anđela!“
Šta ćemo sa slikarima, zar ne bi i njih stipendije razgalile: „Poštovani g. ministre, stipendije koje kako vidimo rado dodeljujete umetnicima otkloniće smetnje i u likovnom stvaralaštvu, ali novac niukoliko nije dovoljan: mi stipendisti smo mahom neskućeni, država bi barem nama potpisanima uz scolarship morala dodeliti stanove koji bi nam dok ne stanemo na zdravu nogu ujedno bili i atelje (nemamo dakako ništa protiv da stanove docnije dobiju i slikari slabiji od nas), na fasadama zdanja u kojima smo se skućili naslikaćemo murale sa vašim likom…“
Nakon elite ministru bi se mogli za pomoć obratiti umetnici koji baš usled nedovoljne talentovanosti ne mogu da sastave kraj s krajem: „Mi pevačice sa Ibarske magistrale za razliku od književnika radimo nesmetano, ali ne zarađujemo dovoljno. Pevamo za kamiondžije, ali i njima bi, verujte, trebalo ministarstvo saobraćaja da da stipendije, jer nemaju više dovoljno para da kite muziku. Nama bi uz gažu od gazde, uz bakšiš koji je spao na najniže grančice mirisne bagrema belog, lepo legle utešne stipendije od 20 hilj. mesečno, srdačno Vaše…“
Dobro, onda, stipendirajmo talente koji bi nesmetano da pišu, dajmo retroaktivno stipendije svima koji su pisali za vreme prethodnih, nekulturnih režima, obeštetimo sa šezdeset hiljada i stvaraoce koji usled smetnji nisu ništa ni napisali.
&
Niko ne prima precenjiivanje okoline sa toliko prirodnosti kao što to čine pisci: njih sada da pozoveš na tribinu „Pisac i rat“, „Pisac i zagađivanje vodotoka“, „Pisac u egzilu“, „Pisac i bitak“, „Pisac i ajmokac“, imate plaćen put, hotel, večeru, sto evra, retko ko bi se lecnuo: „Kakva vam je to tema? Koga je briga šta pisac misli o nečemu!?“
Ko bi drugi u pismu ministru imao i „Problem biblioteka koje se opiru kupovanju knjiga“, tako nekako, ili možda baš tako.
Šta bih ja da sam ministar kulture? Imam budžet u koje su uprte oči kompletne poštene inteligencije, da, ministarstva ne bi ni bilo da država od kulture ne očekuje neko dobro (lično mislim da se i tu nada reklami, kao od sportista). Novac bih ustupio ministru zdravlja, pa socijalnog staranja, ako takvog imamo, dao bih da mi se izradi pečat sličan onome koji je na raznorazne zahteve i trebovanja udarao Polihaev: „Znaiu ia vashi shtuki, Polihaev“ (Znam ja vaše marifetluke, Polihajev), i drugi, na srpskom: ODBIJENO!
