Juhuuu, četiri dana i četiri noći biću u Francuskoj, u avionu ću sedeti pored nekoga ko neće znati srpski i ko neće imati nikakvo mišljenje o demonstrativnom odlasku Marije Rašete sa partijskog sastanka, na ulicama Kana mimoilaziću se sa ljudima koji nemaju pojma da su se posle toliko godina u Hagu sreli Sloba i Bora Jović kojom prilikom samo što se nisu filmski poljubili… Neću ni na aerodromu da razgovaram o domaćim temama, Surčin (koji postade opština, ma baš me briga, neka postane i srez), Surčin je granica, i kad se ona staklena vrata preda mnom sama otvore, kročiću u međunarodnu zajednicu, prerušen u prosečnog stanovnika Evropske unije: na meni biće mantil iz ujedinjene Nemačke, svetlosivi, sa onom crnom čojom koja ide i preko kragne, pa somotske pantalone plaćene i preplaćene u Fiorenci, očuvate, kao nove, a sve zato što sam živeo u strahu da će se na kolenima istegliti usled čega sam ih za godinu dana obukao dva ili tri puta, pa cipele koje su mi dobrotom gospođe M. stigle ravno iz Pariza a koje nisam nosio jer bi gorko odudarale od opšte oronulosti mog tekstila, odaju me jedino dve karirane torbe za šverc (one od like, sa zipom za jednu upotrebu) u kojima kao ručni prtljag nosim dvanaest tegli makedonskog ajvara, ali za slučaj da me neko po boščama i pripljusnutoj lobanji i identifikuje kao Dinarca, tu je vokmen, slušalice mi landaraju oko vrata kao lažni stetoskop, mole se putnici za Nicu da pristupe carinskoj kontroli.
&
Sednem do prozora, iz naslona sedišta povadim uputstva za slučaj nužde i tanušni katalog Swisserovog frišopa, raštrkam to po susednom sedištu, isto kao žena sa kojom sam se zverski zakačio u autobusu „Bačkatransa“ (posadila bila šubaru na susjedno sjedalo iako je u autobusu stajalo mnoštvo putnika, među njima i postariji zadrugar sa kako se to kaže boljom polovinom i maloletnim unukom), avion je poluprazan, slušam sa uživanjem uputstva za ne daj bože, prvo francuski, pa engleski, ali je rodnoi iazyk glasniji: „Čujete šta govori, meni i cenovnik su na sedištu ispred vas! Ne daju više ni kafu, ni sok, ni vodu, sve se plaća!“ „Ma šta kažete! Pa ovo je međunarodni let, tu ide kompletan ručak!“ „Bankrotirali su pa se vade preko naših leđa…“ „Kafa dva evra i osamdeset, to ti je triput sedam dvajesjedan, dvesta dinara da dam za te pomije, ne pada mi na pamet, popiću u Cirihu kafu kao čovek, šta, tamo je još skuplja?…“
Rešenost da se Švajcarcima pruži otpor beše opšta, niko odjedanput nije ni gladan ni žedan ni pospan… Da su shodno tradiciji i očekivanjima domaćini delili sve džabe bilo bi popijeno osam litara kafe, trideset kajzerica, kilogram i po sira, ovako… Pošto se uzaman prošetala sa ponudama, stjuardesa ustupi koridor kolegi koji isto tako zaludan progura kolica sa cigaretama, kravatama, nakitom i mečetom odevenim u majicu sa crvenim krstom, sve grublje poruge na račun bankrotirane aviokompanije presekla je stjuardesa nudeći čokoladne kolutiće, kuća ipak nešto časti, a tajming je očito proračunao neko ko se još uvek službeno bavi psihologijom razočarane mase koja zna samo jedno – daj pa daj… Setim se čika Miće koji je u svojoj sedamdesetoj godini prvi put leteo avionom i koji je prihvatio ponuđeni slatkiš, ali kad je stjuardesa po drugi put naišla sa poslužavnikom izvadio je iz sakoa kesicu sa paprenim bombonama i ponudio sad on nju, čika Mića je, za razliku od nas, smatrao da mu kompanija duguje čist podvoz, da je sve ostalo nečija dobra volja na koju on odgovara svojom isto dobrom voljom i onim čime se on opremio za put. Pošto je čokolada ućutkala raspravu o Švajcarcima kao o naciji koja ne ume dostojanstveno da bankrotira, razgovor se opet vratio na Srbiju iako su se kroz prozor videli Alpi: „Građanski savez ušao u DS, Svilanović kaže da je to zato da se ne bi rasipali glasovi…“ „Kakvi glasovi! Tamo gde ima, tamo se i rasipa, ovde nema šta da se rasipa!“ „U DS će da uđe i cela Koraćeva Unija! Za uzvrat će dobiti najviše dva poslanička mesta, a ako gazde loše prođu na izborima onda samo jedno, znaš šta je slogan SDU – Korać to smo svi mi…“
Ne mogu ovo da slušam, na displeju sija precrtana cigareta, pojas sme da se otkači, sme valjda i da se sluša vokmen, lepo je videti glečere, predele koji ne vredne ruke domorodaca nisu zasejale industrijskim biljem. Imaju navadu da vinovu lozu sade po krajnje strmim ravnima, mora da je orezuju i prskaju pod ručnom.
&
U dijaspori se zaista živi brzim tempom, četiri dana proleteše i evo me opet u avionu, putnik na sedištu ispred mene zakrvio se sa stjuardom koji je njegov ručni prtljag odneo tamo gde memle i akrepi muče samsonajt kufere i ostale putne torbe predate kao ozbiljan teret, hoćete li mi ga i doneti pre nego što počne istovar, da mi ga naši ne bi razlupali u paramparčad, ne, nažalost, neće smeti da napušta putničku kabinu, a smeo si da napuštaš kad smo uzletali, pa šta je opasnije, ljudi, kad avion poleće ili kad već stane, koga vi pravite ludim, pa vi ste ovde da pomognete putnicima, šta je, prevelik je moj lagidž, ostale ste sve kao merili, unosi šta se kome svidi, a onda se na nekome slome kola, videli ste kako je onaj gospodin spakovao svoj mantil i zauzeo ceo boks, i umesto da mu vi kažete, ne možete tako, gospodine, ima i drugih putnika i drugih mantila, vi ništa, treba ja da priđem i da nepoznatom čoveku zgužvam mantil, da mu prelomim penkalo u džepu i da se s njim ovde maltene potučem, a vi repom ne mrdate nego ste moj paket, pa neka je i veći od standarda, a nije, odneli i nećete da mi ga vratite, da ga ja iznesem kao ručni prtljag, što on jeste, zašto bi me inače pustili da uđem sa njim u avion!
Bolje i ovo nego razgovor o politici, spava mi se, mada ću možda biti probuđen da potpišem peticiju protiv obesnog stjuarda, eto sad stjuardese sa visprenim pitanjem šta mu je milije bezbednost ili prtljag, both, both, kaže ovaj iskreno ne videći nikakvu potrebu da bira između života i ormančića za kupatilo koji je proglasio za ručni prtljag…
Sletimo u Beograd, jedan moj kofer stigao, drugi nestanut, piši tjeralicu, uđem napokon u JAT-ov autobus, posvađani putnik sedi tik iza šofera i kori ga što JAT-ov autobus ide trasom kojom ide. „Zašto ne koristite petlju za koju smo dali toliko para da možda neću ni primati penziju, više od pola Beograda stanuje na Voždovcu, na Dedinju, Senjaku, da ne govorim o Obrenovcu i dalje, Autokomanda je šumadijska transverzala, Aranđelovac, Mladenovac, šta je Slavija, Mitićeva rupa sa par kioska okolo i jednim hotelom, moj otac je vozio lejlandov autobus, šta kažete, da su lejlande najbolje vozili Srbi, Tunižani i Englezi, niko drugi, nisam to znao, to je jako lepa informacija, evo je Slavija, gde si stigao, nigde, pa zašto ne odvezeš sina svog bivšeg kolege do Autokomande koja je pupak Beograda i cele Srbije!“
Naspram Deligradske ulice vozač mi ljubazno otvara vrata, daje desni migavac i skreće u Bulevar JNA, iz sveta u kojem ti ne pripada ni patuljasti kroasan ni lepa reč od potrčka, nailaziš na šofera koji te kao da je limo-servis vozi do kućnog praga, dobrodošli kući!
