Beton, beton, samo beton
beton nama treba.
(Rambo Amadeus)
Želite li videti zlatni Beograd? Hm, ova parafraza Hrabalovog „zlatnog Praga“ kanda ne zvuči baš najuverljivije, iz razloga očiglednih svakome ko je, recimo, ikada proveo duže od milisekunde na Zelenom vencu. Pa ipak, pogled na Beograd sa vrha upravo pompezno obnovljene soliterčine CK SKJ, koja se sada valjda zove Poslovni centar Ušće (ili nekako slično, svakako japijevski sterilno i bezlično), a koji sam priuštio sebi povodom jedne teatarske društvene igre, nije da nije upečatljiv: tada se, pod plaštom iluzije Noći, ne vidi sveopšta dronjavost detalja, ali se zato savršeno može sagledati impresivnost celine, smeštene uostalom na bogomdanom mestu. Samo, u ovoj priči nije ključno šta sam (u)gledao, nego odakle.
Dobro se sećam one proletnje noći 1999. kada je Mrski Imperijalistički Agresor reketirao zgradu CK, dobro je razlupavši i razvalivši joj vrh, lišavajući nas usput dadaističkog programa nečega što se zvalo RTV Košava. Posle su – još mesecima nakon kraja „bembanja“ – julovci, espeesovci i ostali Nadležni Mutanti nepodnošljivo kričali kako će, iz čiste pizme i inata, sagraditi lepši i stariji „ce ka“, pa neka puknu dušmani, na čelu sa onim Klinktonom, seksualnim manijakom iz Arkanzasa. Od toga, naravno, nije bilo ništa: ta je nastrana ekipa već bila negde duboko u drugoj dimenziji, samo što to još nije znala. Ubrzo je došlo vreme drugačijih „graditelja“.
Mitski CeKa je, dakle, ipak obnovljen, samo što je karakteristično „tranziciono“ mutirao: od centra za proizvodnju i distribuciju ideoloških sumaglica pretvorio se u svetilište novokapitalističkog Novog Čoveka. Kako god okreneš, ovoj je zgradi suđeno da bude svetovni hram, sakralni objekat materijalizma, ranije „dijalektičkog“, a sada onog manje pretencioznog, ama efikasnijeg… Inače, kažu da je Drug Tito posetio tu nebodersku skalameriju samo u tri navrata: prvi put, poslednji put & never more. Stariji čovek, patio je valjda od klasičnog ukusa, šta da se radi; a i viski i crno-beli kaubojci nekako, brate, bolje prijaju u dedinjskoj hladovini.
Ovaj efektni istorijski rewriting „teksta“, značenja i simboličkog „punjenja“ zgrade „ce ka“ nudi izobilje materijala za nova „čitanja“ – od arhitektonskih, pa do kulturoloških, istorijskih, politoloških, antropoloških… No, mene na ovom mestu zapravo najviše zanima nešto sasvim drugo, nešto što je – po starom dobrom običaju – protutnjalo savršeno nezapaženo pored ovdašnjih medija, ogrezlih u površnosti i dnevnosti najtrivijalnije sorte, medija za koje je već savršeno normalno da nisu u stanju da prepoznaju Temu ni kada u vidu naprednog odraslog slona prošeta njihovom spavaćom sobom. Hoću da kažem: da li se na „svečanom otvaranju“ renoviranog soliterskog mastodonta okupila sva politička i finansijska elita zemlje? Bogami, jeste. Da li je ona na taj način blagoslovila re-izgradnju (a ne, recimo, rušenje) jednog, za srpske i balkanske prilike, veoma visokog solitera, i to u širem centru prestonice? O, da. I šta je u svemu tome neobično? Pa, barem to da se u Srbiji nikakvi soliteri, odnosno nikakve urbane stambene ili poslovne građevine ne grade već barem dvadeset i kusur godina.
Kako je došlo do toga? Prisećam se kao kroz maglu da je valjda negde početkom osamdesetih na nivou SFRJ trijumfalno ozvaničena jedna od onih naporno nadrilevičarskih paradoktrina – pre svega socioloških, pa tek onda posledično arhitektonskih – da su soliteri i slične visoke zgrade per definitionem „nehumani“, da u njima hara „otuđenost“, jedno tada strašno pomodno društveno strašilo; od tada, niko nije smeo da gradi ništa „visočije“ od osam-devet spratova. Uh, te uvrnute intelektualne mode su stvarno velika pošast, samo li im dozvoliš da monopolistički intervenišu u stvarnost! Sam sam dobar deo detinjstva i rane mladosti proveo na trinaestom spratu jedne osamnaestospratne betonske grdosije, pa šta mi fali?! Nikada ne bih menjao svoje prelepo odrastanje u visokobetonskom adrenalinskom pogonu za nekakvo „idilično“ gacanje po pesku, blatu i travuljini, u društvu poljskih miševa i bizarnih insekata… Enivej, ne znam pouzdano kako je drugde po razvalinama Jugoslavije, ali u Srbiji je ona „humanistička“ niskogradbena doktrina jošte na snazi, a Beograd se – sa milionima svojih patuljastih bezveznih zgradičuljaka, koji harče milijarde ari zemljišta, kao da smo u prostranstvima pustinje Kalahari – već toliko proširio da će uskoro apsorbovati Valjevo i Čačak, spremajući se za odsudni atak na Užice i Kruševac.
A zašto je sve ovo važno? Tja, ne mogu se oteti dojmu da je ono plansko desoliterizovanje zemlje bilo, makar na nekom posve podsvesnom nivou, jedan od simptomatičnih uvoda u potonji spektakularni civilizacijski poraz, u propast, bruku i nazadovanje biblijskih dimenzija. Kao da je i to bio jedan od simptoma sveopšteg razvodnjavanja, a posle i direktnog osporavanja svakog postojećeg, započetog ili tek naznačenog modernizacijskog projekta u ovom društvu, po strani od svih prolaznih „izama“: hajde da se mi, braćo i sestre, lepo vratimo Tlu, tamo je najsigurnije! A gde je Tlo, ni Krv ne može biti daleko… Valjda zato danas iznova živimo u epicentru Civilizacije Prizemljuša, kao skrajnuta i nižerazredna zajednica ogorčenih Gubitnika, koji isprazno parafilozofiraju o vlastitoj „duševnoj prednosti“ nad nehumanim Svetom. U međuvremenu, na Menhetnu cena stana i dalje raste sa visinom sprata: ko je lud da se guši dole u onom smogu, kad bi mogao lepo da razgovara sa oblacima, kao Bodler!
