Prošlog petka, gost Ivana Ivanovića bio je naš dramski pisac Dušan Kovačević. Gotovo dva časa govorio je o svojim prijateljima, glumačkim bardovima, svojim dramama i ljudima koji su ga inspirisali sve ove godine. Mirno, staloženo, tragikomično, onako gospodski. Bez emotivnog preterivanja, narodski rečeno da ne ureknemo – živi klasik.
Razgovor je bio – na „Ti“, iskren i neposredan, voditelj se nije ni primećivao, što znači da je bio na visini zadatka, ravnopravni sagovornik koji gostu daje mogućnost da se iskaže u vlastitom sjaju. Kovačević je, opet, stara škola, pravi gospodin. Nije se hvalisao vlastitim delom. Sa velikom ljubavlju je govorio o Zoranu Radmiloviću, Bati Stojkoviću i svim drugim velikanima, a posle pet minuta shvatite da je čovek veličina, jer je radio i drugovao sa takvim bardovima. Čoveka opisuju njegovi prijatelji, njegovi saradnici i njegova dela, a sve preko toga je paunisanje koje jedan gospodin sebi ne može da dozvoli. Emisiju sam počeo da gledam onako uzgred, ali sam se zalepio i ostao do kraja hipnotisan na isti onaj način na koji sam se hiljadu puta zalepio za ekran – dok sam „samo malo“ želeo da gledam Maratonce, Ko to tamo peva ili Radovana. Rekli bi ljudi – povuče te priča.
Posle nekoliko dana, čestitao sam kolegi Ivanoviću, zaslužio je, ali đavo mi nije dao mira, pitao sam ga – kakva je bila gledanost emisije u odnosu na nekakav prosek „Večeri sa Ivanom“. On je samo slegao ramenima i pokazao rukom – „onako“. Da se razumemo, daleko od toga da nije bilo gledano, ali je te večeri publika ipak više birala turske serije, „Parove“ ili slične gluposti.
Daleko i od toga da sam laik u poslu i da idealistički verujem kako će umetnost pobediti gola dupeta, a drame Dušana Kovačevića nadmašiti turske serije.
Ipak, danima posle ovoga, siguran sam kako televiziji nema pomoći i da je taj kvar na slici i tonu, odnosno na sadržaju fabrički i nepopravljiv.
Pitanje koje onda logično možemo postaviti jeste – da li onda uopšte ima smisla baviti se kulturom u bilo kakvom obliku na televiziji.
Sličan tv-format već mesecima se emituje na RTS-u i zove se „Autoportret“.
Počelo je veoma ambiciozno, u formi jedne književne večeri. Slavljenik ili Slavljenica – visoko i mudro su sedeli na izdignutoj fotelji/tronu dok su u malobrojnoj, čitaj odabranoj publici sedeli prijatelji i postavljali pitanja.
U prvim emisijama tu je sedeo i direktor televizije Bujošević. Krenulo se redom, od akademika i klasika u svim oblastima kulture. Danas je scenografija svedenija, tron je manje podignut i pompezan, a publika se svela na 4 do 5 bliskih saradnika i prijatelja. Time je atmosfera manje formalna i razgovor je neposredniji.
Činjenica da nema voditelja ovde je ponekad prednost, ali mnogo češće i nedostatak, jer nisu svi domaćini rečiti i spretni u vođenju razgovora. Zato emisija „šlajfuje“ i pretvara se u prijateljsko tapšanje po ramenu.
Naravno, pažljiv gledalac može primetiti da „Autoportret“ kao i svaka slika nikada nije puki odraz u ogledalu. Baš kao što se u klasičnom slikarstvu kroz autoportret moglo videti kako umetnik vidi sebe ili svet oko sebe, tako se u ovoj emisiji vide i sve zablude, slepe mrlje i iluzije. Poneko ih je svestan, a poneko ne.
Konačno – zar se i danas u eri digitalnih selfi fotografija ta ista sličica ne obrađuje uz pomoć aplikacija i „ulepšava“ do neprepoznavanja. Zato je emisija „Autoportret“ ponekad „TV Selfi“. Ako pripadate još užem krugu poznavalaca stanja na našoj kulturnoj sceni, ova emisija će vam otkriti ko su prijatelji, saveznici ili istomišljenici domaćina, odnosno – kojem od kulturnih krugova on ili ona pripadaju. U malim kulturama je relativno lako dostići poziciju i priznanje, naročito kada vaše delo ne prelazi tarabu vašeg komšiluka. Onda se to ne zove provincijalnim duhom, već nacionalnom veličinom. Veoma retko, u samo nekoliko slučajeva, domaćini su u svoj „Autoportret“ pozivali svoje kritičare, odnosno ljude sa kojima su imali suprotne stavove po određenim pitanjima.
Pokazalo se da je ipak najobjektivnija slika koju možete prikazati svetu priča o drugima. Ta skromnost je redak dar i nema ga svako.
Naročito je teško sačuvati skromnost u javnom diskursu koji je neverovatno zasićen uticajem dnevne politike. Ovih dana gotovo neprekidno slušamo i gledamo autoportrete dva doskoro nerazdvojna političara.
Tomislav Nikolić odlazi sa funkcije predsednika i njegov autoportret je praktično zadužbina, ikona, crkva u rodnom selu koja je ovih dana osveštana. On i supruga su kao ktitori obišli krug oko bogomolje noseći u rukama minijaturnu kopiju crkve. Tomin odlazak je gotovo Nemanjićki – sa prestola u manastir.
Njegov naslednik – prestaje sa funkcijom premijera i postaje predsednik u višednevnom televizijskom procesu transmutacije. Poslednja sednica Vlade, pokloni za ministre u vidu knjiga sa posvetom, konferencija o rezultatima, inauguracija, parade i konačno – vaskrsenje u novoj funkciji koja za političara predstavlja novi život – poput retuširanog selfija.
