Argument više

Dr Radivoje Ristović je čovek koji ima Hobi; čudna mi čuda, reći ćete Vi, zar nema svako neko svoje malo zadovoljstvo? Evo, Mika skuplja značke, Pera navija za OFK Beograd, Laza uveče oblači žensku garderobu… Ali, ne: Ristovićeva pasija nije od te individualno-hedonističke sorte, ona je nekako više opštežiteljska, namenjena Društvenom Dobru. Ovaj čovek, koji je radni vek proveo na Vojnomedicijskoj akademiji, već desetak godina uredno sluša i snima na audio-trake sve udarne info-emisije Radio Beograda, tako da je na njegovim snimcima, na tim tragovima zločina, sačuvano na stotine impozantnih primera moralnog, intelektualnog i profesionalnog Pada U Ništavilo, kao jedine prave aktivnosti „državnog“ političkog novinarstva u Miloševićevoj Srbiji. Njegova kolekcija do danas je narasla na nekoliko stotina uredno sortiranih kaseta, na kojima su od nepravednog zaborava sačuvani umilni glasovi svih viđenijih giganata neravnopravne, ali viteške novinarske borbe protiv namnoženih ala i vrana Novog svetskog poretka, Vatikana, Kominterne, Četvrtog Rajha, Pete Kolone, Šeste Flote, Zelene Transverzale, Trilaterale i Tajne Svetske Vlade, Evanđeoskih biciklista Ružinog krsta i drugih pošasti koje su krajem prošlog veka zinule na Goloruki Srpski Narod pa je ovaj, ovako osvešćen porukama svojih novinara-vitezova i p(j)esnika-profeta, krenuo u preventivni kontranapad, umalo pa do Beča i Rima.

Zašto se dr Ristović bavio ovom čudnom rabotom? Usled viška vremena ili nastrane naklonosti svim tim nesabranim mislima koje bi samo unutar zidina neke specijalizovane Žute Kuće bile bezopasne, odomaćene i imale legitimitet? Taman posla. Čovek je, ko zna od kada, pasionirani slušalac Radio Beograda, i kada je shvatio da njegov omiljeni medij odlazi dođavola – prateći tako u stopu državu kojoj pripada – osetio je potrebu da to nekako zabeleži, da taj proces degeneracije sačuva, da arhivira ludilo-kao-sistem, kao da se plašio da mu jednog dana niko neće verovati da je nešto takvo bilo i stvarno i moguće. Verovatno ni sam nije imao jasnu predstavu čemu sve to skupljanje i skladištenje radioaktivnog đubreta – na šta se ukućani moraju mrštiti – vodi i služi, i ima li uopšte nekakav „praktičan“ smisao. Ne verujem da je očekivao da će mu neko zbog toga jednom darivati orden ili mu za života podići spomenik negde na Kalemegdanu: pre će biti da je ovo Kiseljenje Mržnje u špajzu bilo samoodbrambeni, unekoliko i autoterapijski, pročišćavajući čin, učinjen u najboljoj veri da će i To jednom proći, i da nakon svega bar njega, Radivoja Ristovića, niko od tih besprizornih tipova neće moći da zamajava kako je nit’ luk jeo, nit’ luk mirisao. Luk, doduše, i nisu dirali, ali se zato godinama meraklijski i jelo i mirisalo nešto od čega usta mnogo više smrde. By the way, uz nešto malo nepriličnog cinizma moglo bi se reći da je dr Ristović, radeći na VMA, bio u prilici da sagleda oba kraja razvezanog lanca proizvodnje ludila: na njegovom početku bili su „medijski“ ekskrementi, na kraju razneseni udovi mladića koje su helikopteri onih ratnih sezona uredno dopremali na mesto na kojem će mnogi od njih skončati, kao finalni rezultat „procesa nacionalnog osvešćivanja“ izvedenog u režiji opasnih manijaka, ukoljica širokog spektra, letalnih neznalica i epohalnih budaletina koje su se poduhvatile „osvešćivanja Nacije“ sa tipičnom samouverenošću onih kojima pamet nije prepreka.

Priznaću da razumem dr Ristovića i više i bolje nego što je to „normalno“: godinama se, u nejasne svrhe, i sam bavim sličnom delatnošću, skupljajući isečke iz štampe sa istaknutim primerima „govora mržnje“: tog se otpada skupilo već toliko da te kamare trošnog novinskog papira moraju izgledati kao vizija Raja za bubašvabe. Blesava stvar, priznajem, ali Nešto me je nagonilo da ne bacam te fekalne nanose, kao da bih samim činom bacanja omogućio masovnim fašističkim ubicama – jer o tome se ovde radi, a ne o nekakvim fluidnim „etičkim prekršajima“ ili čak, eto, normalnim „razlikama u mišljenju“ – da jednog lepog dana obrišu dečju krv o pantalone i zviždućući, sa rukama u džepovima, napuste stratište, sve hrleć’ u Nove Radne Pobede. No, opet, nikada nisam ozbiljno razmišljao o tome šta ću sa svim tim presovanim izmetom kad „sve ovo“ prođe. Pretpostavljam da to još čuvam – i čuvaću! – ne u nameri da sve to jednog lepog dana spakujem i otpremim u Hag (mada bih rado otišao na Aerodrom da razdragano mahnem proizvođačima i distributerima tih iscedaka), nego više, nekako, iz istraživačkih – a ne istražnih – razloga: „fascinira“ me način na koji se Banalnost i Zlo kreativno udružuju, tvoreći ne samo onu arentovsku „banalnost zla“ nego, bogami, i zlo banalnosti, doslovno ubistvenu pošast filistarske ideologije, uvek žedne tuđe krvi, uvek orne da svom vampirizmu podari neko retardirano šund-opravdanje.

Bilo kako bilo, tek je u Novim Društvenim Okolnostima koristan hobi dr Ristovića našao neki „izvanjski smisao“, neku društvenu rezonancu: „oslobođeni“ Radio Beograd formirao je Etički savet, sastavljen od uglednih javnih ličnosti, i ovih je dana obznanjeno – u Politici i VIN-u – kako je Ristovićeva kolekcija bila vrlo korisna, kao Argument Više, za njihove rasprave; verujem i nadam se da je ovo tek početak društveno korisne upotrebe jednog ličnog truda. Ovo neće biti normalna zemlja dok se ne prihvati kao minimalan civilizacijski standard makar to da se s ubicama ne polemiše o smislenosti i opravdanosti ubistva, i da njihovi „stavovi“ i činovi nisu za sverelativizujuću javnu raspravu, već za istražnog sudiju. Kada se ta lekcija savlada, shvatiće se i to da ni onih šesnaestoro bombardovanih nesrećnika u Takovskoj 10 nisu prve, nego poslednje žrtve RTS-a, monstruma koji je „lično“ pobio desetine hiljada ljudi. U tom su smislu i svi „etički saveti“ medija i cehovskih organizacija, uz dužno poštovanje, jalovi sve dok prvo Zakon – domaći ili međunarodni, ne marim – ne probere one koji su mu nešto ostali dužni, pa neka se posle sa preostalima raspravlja i o diplama i o etici!