Otkako znate za sebe neko vam tutoriše da ne lažete, te nije lepo, te neće upaliti, te se ne isplati… Ko se tom licemernom pritisku ne odupre na vreme i ne savlada abecedu laganja, upašće u mnogu nepriliku, a najvećma kad otvori novine. Nije na meni da udaram temelje antropologiji laži, s druge strane, mora neko – imamo sociologiju ovog, sociologiju onog, a nemamo tipologiju laganja i lažovstva u nas
1. Nisam bio obavešten
Zna se odmah ko je. Iako nije rodonačelnik ove tehnike, protagonist ju je testirao do krajnjih njenih granica.
Jedini vi niste znali da je vaš prethodnik otperjan u Hag, dobro, šta ako sutra na televiziji neko demohrišćanski prizna: „Ma ja sam mu te večeri pet puta rekao da Sloba leti u Hag“?! Ništa! Neobavešteni je u svome solipsizmu ravan zabušantu kome na VMA nakon svih pretraga komisija kaže da je zdrav kao konj a on zakopčavajući šinjel još jednom progunđa: „Pričajte vi šta hoćete, mene glava boli i kvit!“
2. Jesam ga ubio, ali ne na Fruškoj gori nego znatno pre Čortanovaca, prema tome nemojte da serete
Za izum zasnovan na svemu što je sporedno blagodarnost dugujemo drugom jednom državniku, uzmimo da se tome negde sudi, i da svedok kaže: „Vi ste u Bosnu slali oružje, tek svaki dvadeseti kamion nosio je mesni narezak i napolitanke, a to ste sve radili preko Matice useljenika na čijem je čelu bio znate Vi ko, onaj koji je svakome Srpčetu govorio sinovče a koji je o Vama govorio kao o tati, tako da nam Vi svima dođete kao neki deda-stric, e, njega sam jednom lično ja dovezao Vašoj kući gde ste pili viski…“ Ovde se optuženi hvata za reč kuća i tvrdi da narečeni matičar nikad nije kročio u njegov dom. Kao gest istinoljubivosti priznaće da je sa matičarem pio, i da je pio baš viski, neke poroke dakle priznaje, ali neke druge naoko banalne stvari ne i ne, ako se pilo van kuće, ima tako da uđe u istoriju! Tehnika daje naročito dobre rezultate ako je oponent u vremenskoj stisci, sledi potpitanje u stilu „koliki je prečnik kruga opisanog oko petokrake na ulasku u moju kuću?“, i vakat je da zaštićeni svedok pođe svojoj novoj kući u tuđini, a publika treba da misli: ako skot laže da se Prepreka oblokavao u Tolstojevoj, a očito laže, onda sigurno još više laže kad se kao seća da su slali tolike kamione našoj braći preko Drine. (Meni se čini da je u nekom intervjuu rukovodilac Matice useljenika rekao da su on i ovaj naš loše okovani Prometej nekoć bili kućni prijatelji, ali čak i ako sam to tačno zlopamtio, šta to znači? Ima i predsednik Matice kuću, a mogli su biti i kućni prijatelji praveć drugarske večeri u domu zajedničkog prijatelja zvanog Brac+K)
3. A ty kto takoi?
Najmiliji postupak nekoć vladajuće, danas uvređene partije, koja čeka da njeni protivnici drug druga što više išljiskaju i po mogućstvu uzajamno istrebe pre izbora. Kad je šefu te stranke, koji beše bogme i šef države, tu je kombinaciju smatrao izuzetno blagoslovenom (nauka u to doba još nije bila otkrila danas notorni i dosadni sukob interesa), e, kad je njega i njegove savetnike pritislo da su planirali oružani napad na Vladin ured, i kad je trebalo reći, bio sam prisutan, nisam bio prisutan, jesam čuo, nisam čuo, jesam bio, ama nisam čuo, odonud je stigla mračna kontra: a ko je u crnu zemlju ukopao višežilne kablove za prisluškivanje, a?! Iako obe priče mogu biti istinite (ili neistinite), na prvobitnu optužbu naš se uzorak više nema rašta osvrtati, ta toliko je niska i apsurdna da vređa dobar ukus građana: „Eto, rekli smo vam kakvi su oni, a mi smo njihovi protivnici, samim tim – njihova čista suprotnost!“
4. Totalni demanti pomoću kič–krajnosti, specijalitet Potpredsednika Infanta
U galimatijasu optužbi treba pronaći nešto zgodno da se potpuno posuvrati. Optužba (recimo): „Visio si u Hajneovoj, družio si se sa Godfatherom, posećivao si Kohortu u zatvoru…“ Optuženi kaže da je u Hajneovoj bio samo jednom, možda dvaput, ali ne, setio bi se, i to je otišao da traži donacije za sirotište, domaćin beše na nekome seminaru o balistici, posetilac se sažalio na samohranu građanku te je nju i porod džipom provozao do zatočenog oca porodice… Ovo optužbu razbija u paramparčad, autor samo što nije dobio nagradu Vlade Srbije za najbolju kratku priču: sve je neočekivano, umesto koketiranja sa zloglasnim muškarčinama – samo nevina, bratovska vožnja sa nejači.
5. Ko ima srca da zaustavi progres
Osluškujete puls naroda, kako biste ga izveli na put demohrišćanstva, ama taj puls nije ravnomeran, usled čega vi ponekad skočite sebi u usta. Evropska unija ne ljubi smrtnu kaznu, ali se vama učini da je građanima žao što od sedam hiljada uhapšenih baš niko nije streljan, pa hrabro izjavite: „Srbija treba da vrati smrtnu kaznu, sad dok još ionako nije u Evropi, da se streljački vod malko razonodi i zaradi svoju platu!“ Kad to neslavno propadne, vi gordo idete dalje, razvijate se: teza, antiteza, sinteza…
6. Najpre najzad!
To je kad se gradim da sam razumeo pitanje (možda i jesam) ama krećem od nečega toliko širokog i dalekog da mora slomiti svakog sagovornika. Patent je besmrtnim učinio poslednji naš predstavnik u Predsedništvu SFRJ, ime mu se pozlatilo. Njega pitate: „Je li sinoć održana sednica Predsedništva SFRJ?“, on vas gleda onim plavim što Pera reče batočinskim očima: „Prema Ustavu SFRJ pravo da sazove sednicu ima predsedavajući, njegov zamenik, jedno od dvaju veća Skupštine SFRJ…“ i tako pola sata, napokon vi upitate: „Pa dobro, je li bila sazvana ili ne?“, a on će: „Predsedništvo ima osam članova; ono odlučuje o spoljnoj politici zemlje, prima akreditive diplomata iz zemalja sa kojima imamo razvijene …“, šta možete drugo – gasite magnetofon i zahvaljujete što je bio ljubazan da vas primi.
